Page 77 - STAV broj 318

LJUBICA OSTOJIĆ

STABLA OD RODA NAM NE ČUPAJ IZ KORINA

VRIME Mučiš? Najlaglje ti? Što velim, al opet:
A i što bi opet ti,
E hajdmo mi više Vrime, rode − izrode, Stišaj huju olujnu,
Sviđat nike račune: Imalo komu rijet? Stabla od roda nam
Č i n i š. . . Ne čupaj iz korina,
Istom mnim utekoh, Ne ubij, ne mahnitaj,
Kad ono ti, Vrime, VITAR Ne utiri uludo prah
Umah u trag uiđeš, Brate mi Vitre, čuj: S krhkih uspomena!
Jaoh ti ga je meni! Odavno se ti taki
Oda doma odaleči,
Nego, deder, ti, Primlad istom ode Kletve će te, brate,
Er velmi dojde U pogibli hude tve, Kad li, tad li, stići,
Mučno oda tve Sve kako bi baš ti Glave ti lude doć!
Grižnje zubim, Svitom ovim harao?
Ustavi se umah! Zazivaš? Ne razbirem
Nek se oči u oči Čujem, sve se čuje, Što mi hotje rijet
Više glednemo, Kad bi kao u smiraj, Iz gluhotina noćnih?
Ono se opet zadao
Pa nek vidimo: U pohode stravne? Što god činio, brate,
Ko je komu što, Rano mi ljuta, muko Već ni, nit more bit.
Kako i doklen mi Gorča i od pelina!
Vako jadovat? Ne luduj zaludu!
Brate Vitre, čuj me: Dost Svitu vakom
Nismo od jučer, Deder, dom nam ti Njegovih muka,
Vrime, oda svih Svakad sad zaobiđi! Njegovih bruka,
Bliz rode-izrode, Sveđ me ne zazivlji, I nevolja svakih,
Rekbi u dušu se Zaludu, okasnio si! Pusti ih u miru!
Znademo vazda, Dost i tebe bilo,
Al ti duše neimaš, Pust nam mili dom, Muko moja grda,
Tek sjeni dragih Projdi već, jerbo
Katkad na okupu, Sve prolazi ,
A i moja se ništo Vinom nazdravljajuć Sve pasivo...
Oda tebe, Vrime, Tko bi znao čemu? Pominješ se igdar
Umorila, te ončas Svitlost, uvrati tek, Kako je Mati nam
U tihoćine zapane, Počine u kutu, Tebi samo pivala
Nujna, sjetnica je, Te k svom putu Ninalice, ponad
Oprosni bi poljub Svitlom, opet gre, Puste kolivčice?
Na ovi Svit utisla, Nit upita kako, gdi,
Da l više i jesmo? “Spi, spi mi, Sinak,
U onkraj bi pojti, Oči lipe, dušo mila,
Onamo gdi, vele, Tako ti je, brate, O, Ninjo, Ninjo!
Ti, Vrime, ne hodiš! Neg idi taki otale! Spi u miru, sni mi
Ne gaziš i prigaziš! Nisi beskućnik niki, Najliplje sne,
Ne letiš, tico huda! Eno spilja Eolovih, O, Ninjo, Ninjo!”
Ne mećešu žrvnje, Eno ti kula vitrova Ma ni rodio se,
U meljavu, čovika, Oda starina je tva, Već za tobom,
Od tvojeg kolesa Na harfi vitrovitoj Jad, belaji, sveđ
Omaha tek prši, Odsviri onu našu, U stopu hodili!
Nigdar ne dobaci Ti virtuoz, čuh,
Do tmule boli onim Međ vitrovim si! Hej, brate Vitre,
Koje ti, brez ćuti Oturi zaborave!
Na mukah mećeš. Što, brate, poboravi Iz sićanja nikad
Da mogao si, oho, Ni izišo mi nisi.
Sve na ovi Svit, Graditelj il glasnik, Znademo se!
U špot i rug oturiš, Il moćnik bit, što se
Po staroj navadi! Božanskim poslima Al taki munjen de
Pa maličak stani, Bavi, Svit stvarajuć? Dom naš zaobiđi,
Progovor vrimeni Ne zazivaj uludo,
Nek ti čujem, zvrh Brate Vitre, znadem, Muko moja, tugo
Ludih tokova tvih: Ngdar ne hotje čut Gorča od pelina!

STAV 9/4/2021 77