Page 59 - STAV broj 226

koji zimuje u svojoj kući, pa se ove iz Da-
ničića valjda ubraja u prave. Ostarjeli sve
manje imaju snage da se brinu o imanji-
ma. Sada se uglavnom brinu samo o sebi.
Nema previše ni stoke, a i njive su zarasle.
Zaraslo je i džamijsko dvorište. Krov je
nov, nova je fasada i oluci, novi plastični
prozori, ali ne čuje se ezan s njene munare.
U nju već odavno niko ne zalazi, barem
sudeći po tome koliko je visoko narasla
trava u njenoj avliji. Zaključana je i ka-
pija, hajr-česma je presušila.
U selu živi Bećo Dedović. Vratio se u
kuću sa svojom suprugom. Nismo ga naš-
li, otišao je negdje poslom. Kasnije, kada
smo u čaršiji pričali s onima koji ga pozna-
ju, saznali smo za jednu od najstrašnijih
ratnih priča iz ovog kraja. U ljeto 1992.
godine ovdje su se vodile teške borbe i
bošnjačko je stanovništvo bilo primorano
povući se s ovih prostora. Bećin sin bio je
teško ranjen i nekako se jedva dokopao
avlije. Otac mu je pokušavao pomoći, ali
nije mogao. Sin, ne želeći da padne živ u
ruke pripadnicima Vojske Republike Srp-
ske, odlučio se ubiti. Bombu mu je dao
otac koji se povukao iz sela, a nesretni ju
je mladić aktivirao pod sobom kako ne bi
bio zarobljen. Postoji još strašnija verzija
te priče, no dovoljno je tragično to što su
Bećo i njegova supruga ostali sami, bez
sina. Kako im se bilo vratiti u kuću i avli-
ju, samo oni znaju. n

STAV 4/7/2019 59