Page 31 - STAV broj 330

1936), Hasib Malčinović (rođen 1972) i
Avdo Hodžić (rođen 1929).
Zagledana u bašluk s imenom i godištem
svog oca Mehmeda Sitarevića, Mirsada Ćo-
ralić prebire po sjećanjima događaje iz 1992.
godine. Posebna rana im je, kaže, činjenica
da je njen brat lično, nakon dugogodišnjeg
traženja, pronašao posmrtne ostatke oca.
Istovremeno, ističe, najviše je i ponosna i
sretna upravo zbog te činjenice, jer zahva-
ljujući njoj, skoro 30 godina poslije mon-
struoznih mučenja, ponižavanja i maltreti-
ranja u logoru Sušica i kasnije likvidacije,
napokon imaju mezar do kojeg mogu doći
i svom babi proučiti Fatihu i Jasin.
“Ja sam 1992. godine bila trudna i ka-
mionom koji je vozio Hajrudin Hakić na-
pustila sam grad u kojem sam se rodila. Na
izlazu iz Vlasenice sam se i onesvijestila. U
Tuzli sam se porodila, a beba i ja smo bile
na školskoj klupi. Ta je beba danas odrasla
i završio je fakultet. Molili smo oca da ide s
nama, ali on nije htio jer je govorio da nje-
mu neće niko ništa, jer se nikad ni s kim
nije ni posvađao. Mislio je da je siguran u
svojoj Vlasenici. Ostao je. Nestao je. Čuli
smo da je bio u logoru, a onda su ga izveli
i ubili. Kada su ga ubili, sakrili su ga, kao i
ostale koje su zatrpavali u masovnim grob-
nicama, misleći da ih nikada niko neće naći.
Tražili smo oca... Voljela bih vidjeti čovje-
ka koji je ubio mog oca. Čini mi se da bi ga
moj pogled ubio. Moj je brat prošle godine
uspio naći oca. Bilo nam je veoma teško, a
ne mogu ni zamisliti kako je njemu bilo.
Brat ga je svojim rukama pronašao. Donio
ga je i javio je i meni i sestri. Ponosne smo
jer je sam uspio naći oca. Ne znam šta da
kažem. Moj brat... Da nije on to uradio, ni
sestra ni ja ne bismo imale snage. On je
svake godine dolazio iz Njemačke. Svug-
dje je išao, raspitivao se, tražio je i kopao
je. I uspio ga je naći. Imamo brata heroja”,
naglašava Mirsada, dodajući da brat nakon
svega nema snage govoriti o mukotrpnom
procesu traženja i pronalaska oca.
Šta je proživio i doživio, on to najbolje
zna, ali uprkos svemu, odustajanje nikada
nije bila opcija i bio je odlučan da oca traži
sve dok ga ne nađe.
“Ponosne smo i na snahu koja je sve
vrijeme podržavala brata i išla je s njim po
šumama da kopaju”, dodaje Azra, druga
Mehmedova kćerka, i nastavlja: “Svaki nji-
hov i odmor njihove djece svodio se samo
na kopanje oko Sušice. Ne mogu zamisliti
osjećaj i pitam se kako bratu srce nije puklo
kada je, koščicu po koščicu, svojim ručicama
vadio oca iz zemlje. Hvala Allahu da ga je
pronašao, a svi ostali neka se stide. Oni će
se sami prepoznati. Ubili su ga samo zato jer
mu je bilo ime Mehmed. Logor je bio kraj
moje kuće i svi oni znaju ko je šta i kome
radio. Neka se stide. Ne znam kako mogu
spavati i kako mogu gledati svoju unučad

STAV 2/7/2021 31