Page 82 - STAV broj 250

DRUŠTVO

pokušavala da pretoči u tih nekoliko rije- STAV: I stali ste. Sada već toliko godina svake tri godine sumu od 1.300 KM, što je
či. Nažalost, nije mogla dolaziti u bolnicu koristite proteze koje vam umnogome u mom slučaju 2.600 KM za nabavku pro-
jer se zbog svoje bolesti teško kretala. Ta pomažu u svakodnevici. Te proteze sami teza. Ja za taj novac ne mogu ni šaraf kupiti.
pisma i danas čuvam. Moja sestra, koja kupujete i obnavljate i ne žalite se niko- Moje proteze su deset puta skuplje, tako da
me je spasila, i danas me čuva isto kao i me. Jeste li ikada imali bilo kakvu pomoć se svaki put moram snalaziti za novac. Ovom
onog dana kad smo ranjene. Sjećam se od države i da li ste je barem očekivali? prilikom moram se zahvaliti Midhatu Ka-
našeg razgovora u kombiju na putu do FAKIĆ: Sjećam se kada sam na svoj rođen- bahiji i kompletnom timu firme “Ortosar”,
bolnice. Ja joj govorim: “Lejla, ja ću ti dan 25. maja 1993. godine prvi put ustala i bez kojih ne bih mogla normalno hodati i
umrijeti”, a ona mi kaže: “Ne brini se, stala na proteze koje će od tada postati moje živjeti. Ja bih samo željela da imam pravo
nećeš. Tebe će tvoja seka uvijek čuvati.” noge i dio mene. Prvo što sam pomislila na- na adekvatno ortopedsko pomagalo. Da se
Moja tetka Safija me je pazila i čuvala kon toliko mjeseci ležanja jeste: “Bože, kako izjednači pravo svih invalida na njihovu
kao svoje dijete. Ti ljudi su mi pomogli je visoko.” Taj osjećaj ne mogu opisati. Sje- nabavku bez obzira jeste li vojni invalid,
da živim i da hodam. Granata mi jeste ćam se da sam stavila proteze i čekala tatu civilna žrtva rata ili civilni invalid.
uzele noge, ali mi nije uzela volju za ži- da dođe, da sam onda napravila prve korake
votom. Nije me pobijedila. ka njemu. Od države imam invalidninu i STAV: Vaš slučaj došao je i do suda. Na-
ime, Vi ste, s ostalim civilnim žrtvama
rata u Bosni i Hercegovini, tužili Vojsku
Republike Srpske. Slučaj je sada došao
do Evropskog suda za ljudska prava u
Strasbourgu. Dokle je stigao taj proces?
FAKIĆ: Da. Prije otprilike desetak godina
članovi Unije civilnih žrtava rata odlučili su
tužiti Vojsku RS-a, ali od te tužbe na kraju
nije bilo ništa. Naredni korak jeste sud u
Strasbourgu, pa ćemo vidjeti. Ne očekujem
mnogo. Meni nikakav novac ne može vratiti
moje noge ni nadoknaditi svu bol i patnju.
Ja samo želim da se zna da sam ja ranjena od
granate 23. augusta 1992. godine u Dairama
na Baščarsiji i da se zna ko je to uradio. Mož-
da će neko nekad za taj zločin i odgovarati.

STAV: Uprkos patnji kroz koju ste prošli
i bolu koji vam je nepravedno nanesen,
za razliku od cjelokupnog društva koje je
uglavnom depresivno, Vi ste i dalje jedna
od najpozitivnijih i najradosnijih osoba u
cijelom RTV domu. Šta je to u Vama zbog
čega ste takvi? Da li je to odgoj, karakter,
priroda, pogled na život?
FAKIĆ: Od prvog trenutka nakon ranja-
vanja ja sam željela da živim. Svakog dana
nastojim živjeti najbolje što mogu. Naravno
da nije lahko. To je stalna borba. Sa samim
sobom. S predrasudama. Nikad nisam do-
pustila da me neko sažalijeva. Uostalom,
zašto bi me sažalijevali?! Ja mogu isto ko-
liko i drugi. Trudim se da budem vesela i
da ne kukam. Najbolji savjet koji sam do-
bila jeste od moje drage komšinice Sutke:
“Dženita, svakog čuda tri dana dosta.”

STAV: Na koncu, ko je Dženita Fakić,
zapravo?
FAKIĆ: Od malih nogu volim da čitam,
volim da putujem. Putovanja s mojom dru-
garicom Majom me čine sretnom i pune
mi baterije za sve ono što čini život. Tre-
nutno idem na jogu, a odnedavno imam i
mačka Gizma, koji je ustvari mačak moje
sestrične Šejme na privremenom boravku
kod mene. Filmove volim sve, zavisno od
raspoloženja. Ponekad je to dobar triler, a
ponekad komedija. Volim otići u pozorište.
Često posjećujem i koncerte. n

82 19/12/2019 STAV