Page 82 - STAV broj 158
P. 82
STAJALIŠTA
KRIVO SRASTANJE
Nije svakom suđeno da ode
Do granice
i nazad
Piše: Posvađao sam se s očuhom, a nije loš čovjek bio. Dersio mi je nešto
Sadik Ibrahimović vezano za školu, ja to nisam otrpio, pa mu odbrusim, nagovorim svašta,
ukradem nešto para od matere i uhvatim se noge. Uspio sam doći do
Sežane. Sjećam se, bio je prohladan, sunčan oktobarski dan. Hodao
sam u nedoumici glavnom ulicom i izdaleka ugledao patrolu milicije
kako mi ide u susret. Skrenuo sam u prvu kafanu i odmah se pokajao
– Nije svakom suđeno da ode – veli nekog lokalnog poduzetnika. Mlađi, raz- možemo razgovarati, a i sigurniji sam s
mi dobri, stari drug R. dok razgovaramo govorljiviji i prijaznijeg lica, pričao mi je njima. I pošli smo. Odveli su me u bara-
i kahvenišemo u njegovoj hladnjikavoj o njihovom teškom poslu, ali, govorio je, ku u kojoj su živjeli. Sve sam im ispričao.
stolarskoj radnji. sreća što je plata dobra, pa se nekako gura. Potom, stari zidar posjede me ispred sebe
i reče: – Sad me dobro slušaj. Evo kako
– Znam. – A ti – opet će onaj mlađi – u Italiju ćemo. Al’ prvo da znaš da si isp’o blećak,
– A znaš li da sam i ja birvaktile poku- kren’o, posla da tražiš? – Odgovorio sam jer i mi radimo za DB. Doduše, ne našom
šao pobjeći u Italiju? potvrdno. – Da ti kažem – opet će on – nije voljom, naćerali su nas, ucijenili, kažu:
– Ne, nisi mi o tome pričao! ni Italija ono što je bila. I njih je nešto do- Imat ćete posla i para k’o šaše, al’ ima da
– Jesam, jesam! Ali nisam uspio. Za- bro zadeveralo. Kriza, recesija, kako se već pazite i zapisujete ko se smuca po Sežani i
pravo, iskren da budem, uplašio sam se. to kaže. Znam ja, bolan, sve! Čitam novine, okolini. I eto, tako, i pazimo i zapisujemo.
Maloljetan sam bio, bez pasoša, s nešto gledam njihovu televiziju! Nije dobro ni I ne diraju nas. Al’ kad smo se izvještili i
siće u džepu, i vratiše me nazad neki naši tamo, kažem ti! – Ne znajući šta bih dru- omudrali, shvatili smo da komotno more-
ljudi. Hvala im. Ko zna u šta bih se uvalio. go, rekao sam da u Italiju ne idem isklju- mo radit’ za obje strane: i DB i bjegunce
– Zašto si pokušao pobjeći? čivo zbog posla, nego da tu ima i drugih i, pride, naš redovni pos’o. A sve se plaća.
– Ma bezveze! Posvađao sam se s oču- razloga, razloga lične prirode. Svi smo mi napravili kuće k’o vile, a pla-
hom, a nije loš čovjek bio. Dersio mi je ne- ta od zidarskog posla k’o džeparac nam
što vezano za školu, ja to nisam otrpio, pa – Slušaj, dijete – uključi se u razgovor dođe. A, opet, ni mi nismo budale, znamo
mu odbrusim, nagovorim svašta, ukradem i stariji – ja po ovoj granici zidam, gradim da DB i na nas motri, pa se dobro, dobro
nešto para od matere i uhvatim se noge. i hodam skoro deset godina i svašta sam čuvamo. Pa, vidio si i sam! Grah jedemo,
Uspio sam doći do Sežane. Sjećam se, bio čuo i vidio. A poznata mi je i ta priča o lič- oblačimo se skromno, ne lumpujemo po
je prohladan, sunčan oktobarski dan. Ho- nim razlozima, al’ nejse. Ako namjeravaš kafanama... Evo, tebe sad da prijavim, to
dao sam u nedoumici glavnom ulicom i ilegalno prijeći u Italiju, a namjeravaš, iz bi mi išlo u prilog, al’ neću, nisam ni ja
izdaleka ugledao patrolu milicije kako mi aviona se to na tebi vidi, moraš biti opre- tolika nesorta, a vidim i na tebi, na licu
ide u susret. Skrenuo sam u prvu kafanu zniji. Pretpostavljam da nemaš pasoš i, ti vidim, da si dobro, neiskvareno dijete.
i odmah se pokajao. Bilo mi je jasno da bezbeli, ni para nemaš dovoljno, a zapuc’o Eto! A sad da vidimo šta ćemo s tobom.
sam naivno upao u stupicu i mogao sam se si iz Bosne krišom granicu da pređeš, k’o Evo, ovako ćemo: dat ćemo ti pare za voz
samo nadati da patrola neće ući u kafanu i da se granica prelazi k’o iz njive u njivu. i putni trošak, pa pravac kući. Kako ćeš
legitimirati me. Sjeo sam za prvi slobodan I đe si kren’o, jadan ne bio?! Kakav li je i šta ćeš to s očuhom, neću te savjetovati,
sto, poručio nešto za jelo, ustao i otišao u tebe belaj naćero da balav grlom u jago- tvoja stvar. Čuvaj se, ne pravi više ovakve
toalet. Zadržao sam se desetak minuta, a de kreneš, a aždahe ti za vratom dahću?! gluposti i neka ti je sa srećom.
kad sam izašao, za mojim su stolom sje- Pa, zar ti, bolan, niko nije rek’o da u Se- – E, moj R., taj je lik lažov do neba!
dila dva priprosto odjevena čovjeka. Dok žani vrvi od milicije i agenata?! Svakog Kakve vile, čovječe?! Kad su to zidari i
sam im prilazio, čuo sam dobro mi poznati dana nafataju bataljon takvih poput tebe! tesari imali vile?!
govor, naš govor. Jeli su grah s kobasicom Čudi me da te već nisu sklepali! – Ništa – I ja sam to poslije shvatio, ali, kako
i ne pogledavši me samo promrsili da nije ne rekoh. Samo sam posramljeno šutio god, pomogao mi je i hvala mu.
bilo drugog slobodnog stola. Kad sam pro- oborene glave. Bio je potpuno u pravu. – Veliš, nije svakom suđeno da ode?
govorio, pogledali su me sa zanimanjem Prevelik sam zalogaj zagrizao, a proguta- – Nije. Svako je tamo gdje treba biti. To
i upitali ko sam i odakle sam. Slagao sam ti ga nisam mogao. Taman kad sam htio je tako. Nego, smrz’o sam se, hajmo kući!
ime i rekao da sam iz Zenice. Oni su bili ustati i otići, stari zidar, brišući marami- – Hajmo! n
iz Lukavca i radili kao zidari i tesari kod com umašćene prste, predloži da pođem
s njima na gradilište. Reče da ovdje ne
82 15/3/2018 STAV
