Page 113 - Znakovi

stidljivost kočila je ceo život toga od detinjstva povučenog mladića. Kao što se drugi strasno, svim
sredstvima i na sve načine guraju napred i propinju na viša mesta, on se isto tako strasno i uporno
povlačio i bežao od svega, u želji da ne pada u oči, da se ničim ne ističe, da živi nepominjan i nepoznat. I
u tome je uspeo. Odlični đak i nada valjevske gimnazije, Sava Dimitrijević je ostao arhivski činovnik, a
svi njegovi »darovi« i mnogostruka znanja zakopani su u učtivom i nasmejanom ćutanju.
Vredniji i sposobniji od ostalih, on je dosta brzo napredovao i, najposle, postao i šef arhive.
Oženio se jednom Novosađankom, koja je bila prešla rođacima u Srbiju, ne lepom ali školovanom i
dobro načitanom devojkom, koja je bila žive reči, govorila književnim jezikom, biranim rečima, a i
pomalo izveštačeno i sa nekim bezazlenim prenemaganjem. Posle prvog deteta, koje je odmah umrlo,
ostali su bez dece.
Kod tog bračnog para proveo je Nikola dve lepe godine svoga dečaštva, a zatim je osetio malo
teži, šegrtski život. Ali dečak je bio vredan i poslušan; i fizički i moralno umnogome nalik na strica
Savu, sve je otrpeo i savladao. Tako su prošle duge šegrtske i još duže kalfinske godine, tako je došlo,
najposle, vreme i Nikola je otvorio svoju radnju i oženio se iz bogate i u trgovačkom svetu ugledne kuće
Kamenkovića.
Tu se prelomio život Nikole Kape, ukoliko se ono što mu je ostalo posle ženidbe sa Kamenkovića
ćerkom može nazvati životom. Kao što smo videli, žena ga je pojela; nije ga progutala kao što ženke
izvesnih insekata gutaju svoga mužjaka, ali ga je izljuštila iznutra, ispraznila ga i ostavila samo tanku
fasadu, i taj ostatak od čoveka, koji se nazivao gazda Nikola Dimitrijević Kapa, živeo je; to jest trgovao i
oprezno ali stalno širio i učvršćivao svoju radnju, kućio kuću i sticao imetak i ugled u beogradskoj
čaršiji. A sve je to radio ne kao samostalna i izdvojena ličnost, nego kao muž gospa-Nate Kamenkovićke
i otac njene dece. Samo kao takav on je postojao u očima svoje žene i celoga sveta, pa i u svojim
rođenim. Samo i jedino kao takav on je i mogao postojati. Ni za šta drugo od živih stvorenja i mrtvih
ljudi nije ostalo mesta u njegovom životu.
U prvo vreme je ponekad, krišom od žene, odlazio kod strica Save. (Oni već odavno žive u svojoj
kućici, na Senjaku, koju su kupili od njegove uštede i njenog dobrog nasleđa u Novom Sadu. Kraj je
pust, ali Sava je zasadio lepu i prostranu baštu u kojoj gaji pčele. Upravo te godine on je, posle dvadeset
i pet godina službe, zatražio penziju. Oduvek povučeni, sad žive tu još povučeniji i stare, lepo, mirno,
uporedo.) Već kod jedne od prvih poseta, Savina žena ga je zapitala gledajući ga pravo svojim
kratkovidnim dobrim očima i naglašavajući svaku reč, kao na pozornici:
— Jesi li bar srećan?
— Pa, jesam, strina.
— Nisi, Nikola, i ne možeš biti. Ta vidim ja, meni ne treba da govoriš. Ali, šta se može? To je
tvoj teret, zbaciti ga ne možeš, pa treba da ga nosiš što pristojnije. Imaš pravo.
Stric Sava je pri tom samo zbunjeno treptao očima.
Ubrzo je gospa Nata saznala za te posete, i Nikola je, »radi kućnog mira«, morao da odustane i
od njih; stricu je odlazio samo dvaput godišnje, o slavi i o Božiću.
Tako se sav i potpuno zarobio.
Mršav, tih, sav istanjen i krut, bled i rano osedeo, sa očima koje su usled toga postale kao veće i
tamnije, uglađen, korektan i ljubazan sa svakim, bio je uvek svečano i kao za sahranu odeven: u crnom
odelu, u krutoj košulji sa visokom kragnom i tamnom kravatom, sa crnim mekim cipelama na nogama.
Takvog ste ga mogli videti u radnji kao i na ulici, gde je na svačiji pozdrav duboko odzdravljao svojim
crnim, uvek kao novim šeširom.
Takav je živeo, to jest takav se kretao preko dvadeset godina ne menjajući u životu ništa i ne
menjajući se gotovo ni sam. A posle dvadeset i četiri godine braka nenadano je umrla gospa Nata.
Kad tako naglo i neočekivano nestanu takvi ljudi čije je samo postojanje značilo pritisak na sve
oko njih, tada nastaje čudna tišina i velik poremećaj ravnoteže kod svih za koje je taj pritisak bio sastavni
deo života. Gazda Nikola se odjednom našao na neslućenoj i opasnoj raskrsnici: da li da linijom svoje
dosadašnje egzistencije i on krene za ženom, ili da ostane i da, ako je mogućno, nastavi ženidbom