Page 108 - Znakovi

— Ja? Ti, ti si bez srca. Hoćeš da upropastiš i decu i mene ...
Žena se zagrcnu od suza i gneva, i tek docnije dodade:
— ... i sebe i...
— Dano, budi pametna!
Svaka njegova opomena dražila je ženu još više, Ustumarana po sobi, ona je siktala nekim novim
glasom neke nove reči, reči bez maske, gole, reči-činjenice, reči-udarce. Nikad takve reči nije čuo od nje
i nikad ne bi pomislio da ih ona zna. One su, izgleda, ležale u njoj kao nasleđeno porodično oružje koje
se retko, samo u krajnjoj nuždi, upotrebljava.
Najposle je ipak legla. Savladale su je više suze i umor nego njegovo nagovaranje. Ali mira nije
bilo u sobi. Šeparević je osećao kako mu krv bije u ručnim zglobovima i slepoočnicama, i u istom ritmu
poigrava i madrac pod njim. Velika prugasta senka roletni na zidu ne miruje ni za trenutak. Kako da se
čovek sabere i smisli nešto? A oseća da žena ne spava i da se svakog trenutka može dići i nastaviti sa
kuknjavom. I to mu smeta da hladno misli. Odnekud se javi pitanje: šta bi u ovom položaju uradio onaj
prijatelj sa tehničkog fakulteta koga, otkako se oženio, vrlo retko viđa. Odbaci to pitanje i nastavi opet
svoju misao.
Recimo, pojavi se patrola. Pita ko sve živi u kući. I on će hladnokrvno da odgovori: ja, sa
porodicom. I oni će pregledati legitimacije i...
— Mile! Mile!
Vikala je prigušeno ali oštro. Video je kako se, kao neka zverka iz zamke, ispetljava iz svoje duge
spavaćice nekim brzim i neprirodnim pokretima nogu, a u istom trenu već je stajala pored njega.
— Mile!
Glas je bio dublji, suzan ali tvrd, kao kod ljudi koji govore tešku ali dobro smišljenu stvar.
— Mile, ako ti nećeš da mu kažeš da ide, ja ću telefonirati policiji i kazati da se kod nas nalazi
takav i takav čovek. I gotovo. Ja svoju decu...
Inženjer skoči, uplašen, i nesvesno je odgumu, ne jako ali neprijateljski. Bez dodira i reči,
ustremljeni inženjer je gonio ženu pred sobom. Idući natraške, ona je uzmicala kao da je vetrom nošena.
Tako su došli do vrata dečije sobe; ona ih laktom otvori, a čovek je ugura u sobu, napipa ključ, kao da ga
je maločas ostavio u vratima, i dvaput ga okrenu.
Ostao je još trenutak kraj vrata iza kojih je žena šapatom vikala njegovo ime. Teturajući se, ode u
predsoblje. Upali svetlost, pogleda na niskom stolicu telefon, kao da ga sad prvi put vidi. Vrata na
trpezariji bila su sada zatvorena, isto kao i vrata na hodniku koji vodi u kuhinju. Stajao je jedno vreme
nasred osvetljenog hola, kao uhvaćen, trepćući od svetlosti. Osećao je potrebu da vidi živa čoveka, da
ode do mladića koji spava u devojačkoj sobi, da razgovara sa njim i da sad on od njega zatraži pomoći i
saveta, ali je osećao isto tako koliko bi neumesno bilo buditi čoveka u tom položaju i koliko besmisleno.
Pognute glave ali sigurnijim korakom vrati se opet u spavaću sobu. U mraku prošaranom
senkama oseti studenu jezu i pade, popreko, po niskom, širokom bračnom krevetu.
Tako je ležao, sa dlanovima na licu, ostudeneo i nepomičan, a budan kao da nikad neće zaspati.
Po njemu i po belini kreveta ležala je isprugana senka kao pokrivač.
Iza zatvorenih vrata na dečijoj sobi nije bilo glasa ni šuma.