Page 107 - Znakovi

— Pego, znaš, imamo vrlo nezgodnog nastojnika, vrlo, a tu gore ima i nekih sumnjivih studenata,
šta li su. Zbog njih motre na kuću. I mi ne bismo mogli nikog primiti, a da ne prijavimo. Znaš kako je, ja
imam decu. I molim te ...
— Pusti, Dano, nas dvojica ćemo sve urediti — prekide je muž, postiđen.
Žena se nije dala zaustaviti. Podigla je glas i nije više zaobilazila u govoru ni tražila reči.
Otvoreno je rekla da nije lepo ni pravo da ih dovodi u takav položaj, da svak za sebe radi i za sebe
odgovara, da ona nema prava da izlaže život svoje dece, i najposle: neka ide gde hoće, ali ovde prenoćiti
ne može.
Muž je svaki čas pokušavao da prekine njen go* vor. Kad su oboje ućutali, mladić je rekao
prosto:
— E ja, vidite, moram da ostanem ovde. Nemam za sada kud, i ne mogu i neću da iziđem.
Nastalo je neprijatno ćutanje. Žena je bila poražena. Lepim rečima i sažaljivim pokretima muž je
uspeo da je odvede u dečiju sobu.
Vratio se posle desetak minuta i nastavio razgovor s mladićem koji je raspitivao o svim stanarima
kuće, o nastojniku (koji nije bio nimalo nezgodan, naprotiv), o sporednom stepeništu koje prolazi pored
kuhinje, o sporednim izlazima i ključevima. Ponuđen, jeo je malo ali brzo, dok je inženjer žvakao kao
mrtvim ustima.
Posle su otišli da razgledaju kuhinju i devojačku sobu u kojoj će Predrag spavati. Vratili su se i
jedno vreme ćuteći stajali u trpezariji. Tada je mladić izjavio da je umoran i da želi da legne. Još jednom
je rekao da veruje da će se sve dobro svršiti i da zbog njega neće imati velikih neprilika.
Inženjer kao da je hteo na rastanku još nešto da kaže, već je i zaustio i učinio pokret rukom, ali
onda je odjednom ućutao, okrenuo se i otišao.
Bilo je tek devet sati kad se inženjer našao sa ženom u spavaćoj sobi.
— Šta je? Šta misliš? — dočekala ga je ona uznemireno.
— Svuci se pa lezi.
Žena je počela da se svlači ali u polovini je stala.
— Slušaj, Mile! Ovo ovako ...
— Pusti da razmislim ja.
Nastavila je da se svlači, navukla je dugačku svilenu spavaćicu, ali nije legla nego je prelazila
uznemireno od prozora do vrata, postavljajući kratka pitanja i sipajući reči i uzvike, lomeći ruke, da se u
tami čulo kako joj pucketaju zglobovi u prstima.
On je želeo da malo odahne, da mirno razmisli.
— Stani, smiri se! Čekaj malo!
— Neću da čekam, neću da se smirim.
I zaista se nije smirivala; neprestano se kretala i neprestano je otpočinjala razgovor, čas molećivo,
čas jetko i uzbuđeno. Sa njom kao da se kretalo i sve ostalo u sobi i sprečavalo ga da se pribere. U sobi je
bilo tamno. Prozori su bili otvoreni, a drvene roletne na njima spuštene; između letvica ostao je razmak
kroz koji je prolazio vazduh, ali i svetlost sa ulice. Te dve roletne bacale su u sobu svoju fantastično
izduženu senku; čitav ćilim od svetlih i tamnih pruga koje su se prostirale po širokom bračnom krevetu,
po protivnom zidu, po dvokrilnom ormanu, i sve do polovine plafona. I kako je na ulici, prekoputa, slab
noćni vetar nihao električnu lampu, tako se i svetlost te rebraste šare lagano kretala. Od toga je čovek
imao utisak da se i soba i cela kuća nišu, kao brod koji plovi.
Sve je oko njega, kao ukleto, pokrenuto i uznemireno. Ipak nastoji da se sredi i da razmišlja o
svom položaju, o svim mogućnostima. Recimo, pojavi se patrola. Nemci ili Specijalna policija. Ko sve
stanuje ovde? On će im odgovoriti...
— Mile ...
— Molim te lezi, i ostavi me za trenutak na miru.
— Neću da te ostavim. Ovo je užasno. Ovo je skandal.
— Ti praviš skandal.