Page 105 - Znakovi

ZATVORENA VRATA

»Ko se oženi od Šandanovića taj ima mnogo rođaka.«
Tako je mislio inženjer Milan Šeparević na stanici u Stalaću, čekajući da mu kondukter otključa
kupe druge klase. Stajao je u hodniku, na kraju vagona. Vagon do njegovog bio je vagon treće klase i to
starinskog tipa, sa prostranom otvorenom platformom na kraju. Kroz staklo na vratima svoga vagona on
je mogao da je vidi i, kad bi glasovi porasli, da čuje šta se dešava na toj platformi, na kojoj se nalazilo
sedam do osam putnika koji su tesno sabijeni stajali ili sedeli na svojim nevidljivim koferima. Ta šarolika
grupa koja se našla na platformi pretrpanog voza zbila se, kao što to biva u našim vozovima, u jedno
društvo koje se nudilo jelom i pićem, zasipalo šalama i dosetkama i diskutovalo o svemu i svačemu, kao
što u drugom svetu mogu samo bliski i dobro poznati ljudi.
U sredini te grupe inženjer je video s leđa visokog mladog čoveka u tesnom, kratkom i
izgužvanom kaputu, sa isto tako tesnim i smešno okruglim šeširom na glavi. Ne može dobro da ga
sagleda, ali sve mu se čini da je to Predrag, rođak njegove žene. Mladić se šaljivo prepire sa nekim
postarijim čovekom koji sedi na svom kofera, u uglu, i kome se vidi samo crn nabijen šešir, delić velikog
nosa i kraj sivog dugačkog brka.
Po pojedinim rečima i iskidanim delovima rečenica koji se gube u lupi točkova, razabire se da se
čičica žali na ovo »mutno vreme«, a da visoki mladić i dve rumene devojke okreću stvar na šalu. S
vremena na vreme, graja poraste i smeh pokrije sve ostale šumove.
Inženjer je zamišljeno posmatrao taj narod koji nalazi snage da se šali i smeje čak i u ovoj opštoj
atmosferi straha, brige i potištenosti, krajem avgusta 1941. godine.
Kondukter je stigao da otključa kupe, ali inženjer je ostao još malo posmatrajući i slušajući svet
sa platforme. Na jednom zaokretu, iskre i dim iz lokomotive zasuše celu grupu. čiča se zakašlja, devojke
pociknuše, a visoki mladić skide za trenutak crne naočari, zakrenu se u stranu i protra oči. Tek tada
inženjer zaista poznade u njemu svoga rođaka po ženi, Predraga, i naglo se povuče u kupe.
Sedeo je sklopljenih očiju i mislio. Ne, nije se prevario. To je Predrag, pastorak njegove svastike
Jelene. Ta starija sestra njegove žene, lepa, mlada i školovana devojka, udala se pre desetak godina
neočekivano za trgovca, bogatog ali postarijeg i jednostavnog čoveka udovca. Trgovac je imao iz prvog
braka već odraslog sina, gimnazistu, bistrog i oštroumnog mladića sa kojim je inženjer voleo da
razgovara. Zvao se Predrag. Docnije, na univerzitetu, on se istakao u pokretu napredne omladine.
Jedanput je i hapšen zbog toga. Završio je prava pred sam rat, ali sa rođacima u poslednje vreme retko se
viđao i još ređe razgovarao. U aprilu mesecu ove godine mobilisan je i više se nije vratio kući. Jelena je
govorila da je, kako su čuli, odveden u zarobljeništvo.
Mladić se mnogo izmenio. Pustio je brkove i nosi crne naočari, na sebi ima tesno, tuđe odelo, ali
nema sumnje da je to on, mislio je inženjer. Kuda ide? Sa kakvim ciljem? I šta traži u toj šarolikoj grupi
putnika na platformi vagona treće klase? Trebalo bi da mu se javim! Da, ali možda njega prati policija, a
verovatno da ni njemu samom ne bi bilo prijatno da ga neko ovde pozna. Bolje ovako, mislio je Inženjer,
a negde duboko u sebi osećao je da nlje bolje, da čak nije nekako ni dobro ni lepo.
Od toga je samo raslo njegovo nezadovoljstvo samim sobom i svim oko sebe u ovoj nesrećnoj i
porobljenoj zemlji, ali to nezadovoljstvo nije imalo snage da ga pomakne s mesta.
Možda mi se samo pričinilo? Glas je njegov, ali držanje je izmenjeno. »Možda ipak nije on« —
ponovi sam sebi nemoćno. »Možda sam se prevario. Neću ženi ništa govoriti o ovome.« I sklapajući oči
čvrsto, sad je mislio samo na ženu, na njenu porodicu, na svoj brak.
»Da, prevario sam se.« To se već nije odnosilo na mladića sa crnim naočarima, nego na brak sam.
To je brak kakvih ima dosta. Siromašan mlad inženjer iz porodice koja se zlopatila i zaduživala dok je
njega školovala, darovit iznad proseka, ambiciozan i željan života i njegovih dobara koja onima koji ih
živo žele izgledaju uvek veća nego što su, on se, kao toliki njegovi vršnjaci, u svojoj dvadeset sedmoj
godini našao na raskrsnici: da gradi svoj život sam svojim rukama, ili da se »dobro« oženi i da skrati put
i olakša sebi napor. Devojka, koju je upoznao u veslačkom klubu, na Savi, bila je zdravo i bistro