Page 103 - Znakovi
P. 103

Bili su na nekoj čistini. Sa reke je duvao hladan vetar. Videle su se oskudne svetlosti iz nekog
             naseija od koliba, baraka i cirkuskih kola. Iza prvog ugla udari ga u prsa vetar neočekivanim zamahom i
             ponese mu šešir. Nastojeći da ga uhvati, ispusti štap.
                    Dok je on sakupljao štap i šešir, devojke je nestalo.
                    Mračna ulica, upravo krivudav šor, između kućeraka. Nemogućno je da tu stanuje. Ali gde?
             Nema je nigde, kao da je u zemlju propala. Naprezao je vid i prodirao pogledom tamu, dišući teško i
             kratko.
                    Pred prvim kućerkom iz koga je kroz pritvorena vrata dopirao nemiran sjaj vatre, bila su dva
             direka kao dovratnici, ali bez vrata i ograde. Sve je to primećivao uzgred, kao u snu, jer su mu oči tražile
             samo jedno. Činilo mu se da će pasti, i to ne na zemlju nego u dubinu, pošto mu je kretanje izgubilo cilj i
             telo uporište. Trgnu se kad primeti da se uz jedan od ona dva direka nešto maknu. Bila je neka visoka i
             mršava žena. Nije joj razaznavao ni lice ni oblike. Tek što je zastao, ne znajući da li da se javi ili da
             produži put, na kućerku se otvoriše vrata. I po njemu i po ženi pade slaba svetlost, ali je odmah potamni
             krupan muški lik koji se ispreči na vratima.
                    — Ulazi ovamo! — vikao je grub glas sa vrata.
                    Žena se odmakne od direka i pođe oborene glave u kuću. Covek sa vrata se pomače da je
             propusti, zagleda se u došljaka i pusti neki uvređen glas. Nešto kao:
                    — O, hoooo!
                    Svakako nešto što nije ni zvučilo lepo ni obećavalo neki prijatan susret. Profesor htede da nazove
             dobro veče, da upita za put, ili tako nešto, ali ga preteče glas grubog čoveka:
                    — Ulazi, ulazi i ti!
                    Sa dva koraka nađe se u kući. Upravo, u jednoj jedinoj sobi koja je bila zakrčena ćebetima,
             punim džakovima, konjskom opremom i oruđem svake vrste i razne veličine. Sad vidi da je žena što je
             maločas ušla u kuću, u stvari Cigančica, polunaga, mršava i ižđikala. Pogleda u čoveka. Bledo lice, retki
             opušteni brkovi, oči nimalo dobre.
                    — Šta tražite vi? — pitao je profesora prilazeći mu sasvim blizu. Glas je zvučao lažno i
             podmuklo.
                    Profesor je uzalud nastojao da uzme prirodan stav i izraz. Osećao je da bi trebalo nešto kazati; na
             primer, objasniti da se ne radi o ovoj Cigančici, priznati da je dojurio za onom rumenom devojkom koja
             se izgubila, ali ga bledi čovek preteče. Uhvati ga za kaput i prodrmusa.
                    — A, naše devojke traži čiča! A, u našu baštu preskače gospodičić!
                    Dok ga je tako drmusao, u dnu bedne sobe stade da se miče neki čađav pokrovac i iz gomile prnja
             i haljetaka pojavi se nakazan i prestareo ljudski lik. Kao kreč belo lice, puno modrica, upaljene oči, siva
             duga kosa u krutim, pravim čupercima. I to lice se nasmeja, zacereka neverovatno i neočekivano, i brzim
             majmunskim pokretima i kreštavim glasom poče da podstrekava čoveka:
                    — Udri, udri ga samo! Udri!
                    Ni po liku ni po glasu ne bi se moglo pogoditi da li je to čudovište što viče bilo žena ili muškarac.
             A čovek se nije obzirao na njega. Pošto je prestao da grdi i drmusa starog gospodina, reče mu hladno i
             brzo, pravo u lice, da je osetio njegov dah i zadah.
                    — Vadi pare!
                    Taj glas, taj ton, nikad u životu to nije čuo ni slutio da postoji, i nikad ga neće moći zaboraviti.
             Tome se glasu nije moglo odoleti. Dao bi mu odmah sve što ima, kad bi se to moglo učiniti mišlju samo,
             ali je bio nesposobon da se makne. Tek kad ga uhvati za bradu i stade ponovo da drmusa, profesor se
             mehanički maši za novčanik, izvadi dve-tri banknote, ne brojeći, i pruži. Čovek ih nesavijene strpa u
             džep i samo reče:
                    — Još!
                    Dade još. Držeći novac u rukama, covek mu se unese u lice:
                    — A, ti hoćeš da zoveš policiju, je li?
                    Dade mu bez reči i ostatak novca.
   98   99   100   101   102   103   104   105   106   107   108