Page 101 - Znakovi

govorim i ako živim ovako usamljena, gluva, stara i ružna, odvojena od sveta, da sam zato potpuno
lišena i osećanja dostojanstva i poslednje iskre razuma u glavi. Jer ti se toliko zaboravljaš i toliko si
zaluđen osećanjem sopstvene veličine, da misliš da je ceo svet samo postolje za tvoju božanstvenu
priliku, da su tuđe sudbine, imanja i ličnosti samo hrana za nenasite apetite tvoje uzvišene i
neprikosnovene ličnosti. A u stvari, ti si parazit, kriminalan bedan parazit, bez duše, bez pameti, bez
obraza...
— Marijano ...
— Bez stida, bez osećanja, bez... bez granica i bez — leka. Ah!
Tu se ženin glas prelomi. Čuli su se koraci i neko šuškanje. Baron je nastojao da je odvede u
drugu sobu i umiri. Izgleda da mu je to pošlo za rukom, jer odmah nastade potpuna tišina u sobi do moje.
Bio sam iznenađen i uzbuđen onim što sam čuo, i potpuno rasanjen. U sobi je vladala zapara,
razdražljiva i teška. Napolju se naslućivalo potamnelo nebo, puno olujnih, uzvitlanih oblaka i kiše koja
se odavno sprema.
Nekoliko dana, u susednoj sobi vlađala je potpuna tišina. Gospođica Marijana se zadržavala
očigledno u svojoj spavaćoj sobi. Da li je bolovala i ležala? Ne znam. Na Lizinom nepomičnom licu nije
se moglo ništa razabrati. Nisam viđao ni barona da dolazi. Prvo uzbuđenje od neobične scene, kojoj sam
nehotice prisustvovao, brzo je popustilo i izgubilo se pod mnogobrojnim i raznolikim utiscima mojih
noćnih izlazaka. Privikao sam se na tišinu koja je sada vladala u sobi do moje, kao što sam se bio
privikao i na staračke razgovore. Ali tišina je trajala svega pet-šest dana. Jedno poslepodne, tek sam bio
zavezao u prvi san, kad me probudi govor iz susedne sobe. Glasno i svečano, kao i uvek ranije, baron je
vikao:
— Dobar dan, draga Marijano, dobar dan!
Istim onim ptičjim, mehaničkim glasom gospođica Marijana je pitala kako je napolju, i sa istom
važnošću baron je odgovarao da je bolje i ne pitati, jer je vrućina nezapamćena, ubistvena.
Zatim se, kao i uvek ranije, čulo nervozno prelistavanje i šuškanje listovima novina, pa
prepričavanje i tumačenje jutrošnih vesti iz varoši i sveta. Najpre bojažljiv i oprezan, a zatim sve jači i
samopouzdaniji, dizao se baronov glas.
— Nije to ništa ni originalno ni novo. Ti se sećaš da sam ja, još 1901 ...
— Sećam se, sećam.
— I znaš kako sam bio izradio plan, sve do pojedinosti...
— Znam, znam.
Ja sam ih slušao, u svom mladićkom nerazumevanju, i čekao još samo da im Liza donese užinu
pa da ponovo zaspim.