Page 97 - Znakovi

osuđen da kroz mučan polusan slušam razgovor koji je u susednoj sobi vodilo ovo dvoje starih ljudi, bez
i najmanjeg zazora i obzira, ne pomišljajući da bi mogli kome da smetaju, ne pitajući se da li ih ko sluša i
šta misli o njihovim razgovorima. Ti razgovori kretali su se u najnižim oblastima svakidašnjice. Najčešće
je bila reč o vremenu, o zdravlju i bolestima, o zajedničkim poznanicima, koji su uvek nazivani po
imenu, pa o kursevima hartija od vrednosti, o cenama na pijaci i vestima iz novina uopšte.
Stari gospodin promuklog glasa doneo bi obično čitavu hrpu novosti, sve iz tih nižih regiona
života, i istresao ih pred staricu, koja bi samo s vremena na vreme upadala u reč i zapitkivala svojim
reskim glasom beznadežno gluvih ljudi.
— Danas sam sreo Agatu — počinje čovek, ali ga žena prekida.
— Koga? Agatu? Šta hoće ona?
— Ništa neće. Ima žuticu.
— To je i bila njena farba — viče gospođica Marijana.
— Ali boluje od žu-ti-ce! Razumeš? A on leži kod kuće; ima išijas, sav je uzet, kaže.
— To je on oduvek imao.
Starac gunđa i prelazi na drugu vest: akcije društva »Montana« pale su opet osetno. Žena to
prima s ogorčenim kliktanjem.
— Dokle će tako? Ja više ništa ne razumem.
— Ja razumem sve — kaže gorko starac više za sebe, jer žena teško da ga čuje. — Svet je već
odavno krenuo naopakim putem. Sve je pošlo nizbrdo i tako ide, srlja i prolazi.
— Ko dolazi?
— Niko ne dolazi. Sve se okrenulo naopako, kažem.
— Pa šta da se radi?
— Ništa. Čekati treba. Najveća bi ludost bila sada prodavati, jer to Jevreji i hoće, da ovom besom
nateraju sve u paniku, tako da pošten svet odbaci akcije koje će oni onda pokupovati budzašto.
Posle vrlo kratkog ćutanja dolazi razgovor o onome što donose jutrošnje novine. I to uvek o
sitnim vestima sa poslednjih strana, koje se odnose na svakodnevni, materijalni život čovekov: o cenama
plemenitih metala, o berzi, o novom leku protiv raka, koji je pronašao neki nemački profesor, o platama i
nadnicama, o štetnosti duvana za ljudski organizam, o značaju životinjskih otpadaka, perja, dlake i
kostiju u privredi zemlje. Povodom svake pojedine od tih vesti razvije se duža ili kraća raspra. Glavnu
reč vodi starčev glas, a žena učestvuje samo kratkim pitanjima i odmerenim uzvicima čuđenja ili
odobravanja. To služi starcu kao podloga za njegova duga i glasna razmatranja. Svakog dana on
povodom neke takve vesti održi čitav govor, u kom se uvek osuđuju ljudi i njihove mane, a hvali on sam
i njegova pronicljivost i dalekovidnost.
Probuđen, ja sam morao da ga slušam po pola sata, nekad i ceo sat, sve dok ne dođe vreme užini.
Tada se začuje Lizin glas, zveckanje porculana i kašičica, služi se kafa ili čaj, valjda. Posle toga razgovor
malaksava i biva blaži.
Tako svakog dana. I svakog dana je predmet njegovog razgovora drugi, ali negodovanje isto, isti
oštri, ironični sudovi o ljudima i ustanovama, isto hvaljenje svojih sopstvenih shvatanja i sposobnosti.
Predmet je sporedan i slučajan, ali prezir prema svetu i poštovanje prema sebi stalni su i nepromenljivi.
Brzo sam se privikao na to i počeo sa izvesnom radoznalošću da slušam starčev ljutiti i oholi glas, koji se
dizao do gromke vike i koji se približavao i udaljavao, jer je čovek pri govoru očigledno hodao po sobi.
— Vidiš, molim te, — otpočne starac glasno, kako se govori sa gluvima — vidiš da u San-
Francisku izvade godišnje preko osamnaest miliona dolara iz starih krpa, kutija od konzervi, i kostiju. To
je pametan i praktičan svet. A ja sam još pre dvadeset i dve godine, to je bilo 1891, izradio plan »O
iskorišćavanju gradskih smetlišta i drugih otpadaka«. I niko u ovoj zaostaloj, prokletoj varoši nije hteo ni
da pročita moj plan ni da me posluša. Predseđnik opštine je tada bio neki magarac, kao što je i ovaj
sadašnji. Da uzmemo samo najskromnije uspehe u obzir, otada pa do danas naša je opština mogla podići
čitavu jednu gradsku četvrt novcem koji bi bio dobiven na osnovu mog plana. Ali ne, ništa se ne može
postići sa ovim socijalističkim praznoglavcima što sede u opštini. I ništa tu ne pomažu ni najbolji planovi