Page 96 - Znakovi

Velika dvokrilna vrata koja vode u susednu sobu bila su širom otvorena; kroz njih se naslućivala
isto tako prostrana i isto tako polumračna i nameštajem, ćilimima i slikama pretrpana prostorija.
Između malog pisaćeg stola i jedne pocrnele ali sjajne bidermajerske komode stajala je sitna
ženica sva u crnini. Stajala je potpuno nepomična, kao da je sama deo ovog muzejskog nameštaja,
Svetlost najbližeg prozora padala je na njeno lice. U protivnosti sa polutamom sobe i crninom haljine,
koja je dopirala do pod sam podbradak i tu se završavala tankim porubom belog riša, ženino lice je bilo
belo, ali nezdravom belinom zatvorenih prostorija, a njena kosa, razdeljena po sredini i brižljivo
začešljana, potpuno seda. To lice i ta kosa beleli su se avetinjski, kao da je neka drevna i siva prašina
napadala u toku dugih godina na nepomičnu ženu; ona je i inače ličila na voštane likove koji deci ulivaju
strah, a kod odraslih ostavljaju mučan utisak uzaludne ljudske borbe sa prolaznošću. U tom sivom,
bledom licu odudarale su kao dva crna kruga ženine oči bez sjaja.
Gospođica mi je kazala svega nekoliko reči, izgovarajuči svaku reč vrlo glasno, sporo i odvojeno,
kao što govore gluvi ljudi. Zatim je pokretima staroga automata uzela novac koji sam ja položio na mali
stolić, potpisala priznanicu, i oprostila se sa mnom ne pruživši mi ruku i prateći me ukočenim pogledom
neobičnih tamnih očiju, kod kojih se ne razaznaje zenica i ne vide trepavice ni obrve.
Sad sam znao kako je u stanu do mene i kako izgleda gospođica Marijana, čije ime Liza izgovara
sa strahom i poštovanjem i na čiju se volju poziva kao na najviše, neporecivo i neopozivo sudište. I otada
mi je bilo dopušteno da je svakog prvog dana u mesecu u Lizinom prisustvu vidim na nekoliko minuta,
da joj se poklonim i da primim potpisanu priznanicu.
Zauzet poslovima i, još više, razonodama studentskog života, nisam mnogo ni mislio na
gospođicu Marijanu. Ali, ako nisam imao prilike da je često viđam, mogao sam gotovo svakog dana da je
čujem. Kao što sam već rekao, soba u kojoj je gospođica provodila dan bila je do moje sobe. Nekad su te
dve sobe bile vezane vratima, ali sad su ta vrata bila zakovana, zatrpana dušecima i prikrivena teškim
ćilimom čije su bujne i ne baš najukusnije šare ispunjavale moje vidno polje i jutrom pri buđenju i noću
kad sam gasio svetlost i sklapao oči na san.
Ne znam da li je bilo i da li će još biti studentskog naraštaja koji je manje i neurednije spavao,
nego što je bio naraštaj kome sam ja pripadao. Paljenje električnih svetlosti bilo je za nas isto što i
svitanje. Tada je počinjao naš pravi život, po kafanama, krčmama, parkovima ili studentskim sobama.
Svejedno gde, tek glavno je da ne spavamo. Najteža i najbolnija stvar bio je za nas rastanak i trenutak
kada se polazi kući na spavanje. I kad bismo već krenuli kućama, mi smo još uvijek po nekoliko puta
pratili jedan drugog, često do zore. I ja sam spadao među te studente koji su imali odvratnost prema
noćnom spavanju i nezdravu, neobjašnjivu potrebu za bdenjem. I razumljivo je da sam ostajao do pred
podne u postelji. Ali već druge nedelje Liza mi je izjavila odlučno da gospođica smatra da moj način
života ne valja ništa i da u svakom slučaju ne može dopustiti da se u njenoj kući sobe nameštaju tek u
podne umesto već ujutru, kao što radi ceo razuman i pristojan svet. Ni sam ne znam kako ni zašto, ja sam
se pokorio volji nevidljive gospođice Marijane. I dalje sam dolazio pred zoru, spavao svega tri-četiri
sata, a u osam sati ustajao i izlazio iz kuće. Naravno da sam zbog toga morao da odspavam po dva-tri
sata posle ručka. Samo, ni to nije išlo bez teškoća. Oko tri posle podne počinjao je gotovo svakog dana u
susednoj sobi glasan razgovor između gospođice Marijane i nekog očigledno starijeg i vrlo razgovomog
čoveka. Njegov glas bio je hrapav i mukao, ali jak i prodiran. Zbog ženine gluvoće čovek je govorio još
povišenim glasom, izgovarajući reč po reč i često ih ponavljajući.
— Draga Marijano, ne možeš zamisliti, zamisliti ne možeš, kakvo je gadno vreme napolju;
pogano vreme, kažem ti.
— Je li hladno?
— Ali, nesreća od vremena, kad ti kažem.
Tim rečima budio bi me obično gost gospođice Marijane iz mog poslepodnevnog sna. One su
sporo i grubo prodirale u moju bunovnu svest, u kojoj su još odjekivaie pojedine rečenice noćašnje
studentske diskusije o najkrupnijim stvarima u svetu i najvećim vrednostima života.
Ma koliko da sam bio umoran i sanjiv, nije se moglo više ni pomisliti na spavanje. Bio sam