Page 91 - Znakovi

Kalina je, već dotučen, mrmljao nešto u sebi u brkove. To su bili, iskidani i nerazumljivi,
poslednji izrazi teškog negodovanja, kojima nije ni trebalo povoda i koji ne očekuje odgovor. Turković
se još drži i uvek je ljubopitljiv, ali nema više snage da izaziva Vitomira i da ga navodi na nove bajke i
razgovore. A seljak stvamo i nema više mnogo šta da kaže. Savladan rakijom, on je sedeo oborene glave,
sav utonuo u se, iznuren i potišten, duboko nezadovoljan dejstvom svojih dosadašnjih priča, a
nesposoban da izmišlja i priča nove. Sve je u ljudima i oko njih težilo ka snu.
Prvi je zaspao Kalina. Ležao je zakrenut u stranu, kao mrtav i oslobođen. Malo poviše njega
savio se i Vitomir i, sa desnim obrazom na dlanu, spavao lakim seljačkim snom. Turković ih je
posmatrao jedno vreme kao dva šarena klupka tame i mesečine, a onda se spustio i on na zemlju da bi se,
uvijen u svoje vuneno lovačko ćebe, predao razmišljanju koje prethodi tvrdom snu.
Došao je kraj svakom pričanju. Svuda vlada mesečina. Sve je zaleđeno i nemo u studenoj
ukočenosti te nove, moćne stihije, i nema više izgleda da će iko progovoriti, išta kazati.
Sva je prilika da će, tako tupi od pića i opijeni visinskim vazduhom, prespavati onaj kratki i
odlučni trenutak pred zoru, kad se lovci na tetreba dižu i kreću ka svom cilju.