Page 95 - Znakovi

SUSEDI

Kad je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varoš na studije, ja sam unapred
znao kuću u kojoj ću stanovati.
Zahvaljujući jednom slučaju, ušao sam među retke izabrane koji su smatrani dostojnim da stanuju
u kući gospođice Marijane. (Jedan lekar, Čeh, koji je došao kao fizikus u našu varoš, a koji je za sve
vreme svojih studija stanovao kod gospođice Marijane, dao mi je pismenu preporuku, u kojoj su bili svi
potrebni podaci o mojoj porodici i o meni.)
Šezdesetogodišnja gospođica Marijana, poslednji član neke ugledne i nekad bogate oficirske
porodice, živela je u udobnom stanu od četiri sobe. To je bio celi gornji sprat jedne stare jednospratne
kuće koju je od ulice delila lepa bašta i dvorište sa velikim pločama tvrdog kamena. I sobe i sve sporedne
prostorije bile su vrlo prostrane, pa ipak pretrpane stvarima koje su poticale iz veće gospodske kuće. U
stvari, njoj i postarijoj sluškinji Lizi nije trebalo toliko prostora. Zato je gospođica Marijana izdavala
jednu od te četiri sobe, koja je sa svojim predsobljem sačinjavala kao odvojen mali stan. Izdavala je sobu
zato što joj je to olakšavalo da sa svojom skromnom rentom iziđe nakraj, ali još više radi toga da njih
dve stare devojke ne bi bile potpuno same. Jer gospođica Marijana se, kao sve stare gospođice, bojala
razbojnika.
Izdavanjem toga stana »otmenom samcu« bavila se u stvari Liza, otresita i pobožna usedelica,
nešto mlađa od svoje gazdarice. Gospođica Marijana ostajala je povučena i nevidljiva u svojim sobama.
A to pitanje da li će izdati stan, kako, kada, kome i pod kojim uslovima, bilo je dugo pretresano između
dve žene. Uslovi nisu bili laki ni jednostavni. Prvo, cena je bila znatno veća nego za slične stanove u
istom kraju; drugo, onaj ko je hteo da uzme stan kod gospođice Marijane morao je biti preporučen sa
sigurne strane. A ceo način izdavanja, plaćanja i ophođenja bio je takav da nije ni po čemu ličio na
vulgamo izdavanje studentskih stanova.
Sve sam to znao unapred od lekara koji me je preporučio.
Kad sam stigao, dočekan sam s nepoverenjem. Morao sam ostaviti pismo i doći sutradan. Tada
sam pažljivo ispitan ja, i pregledan moj prtljag. Zatim je Liza obavestila o svemu gospođicu Marijanu.
Razrgovor o mojim dobrim i rđavim stranama bio je ne samo dug nego i vrlo glasan, jer je gospođica
bila očigledno tvrda na ušima, tako da sam ga ja u drugoj sobi mogao uglavnom čuti.
Najposle dobre strane su pretegle; ja sam primljen i mogao sam da se uselim. U mom stanu
nameštaj je osrednji i ćilimi jevtini, ali sve je uredno, parket uglačan, predmeti bez trunke prašine, zavese
ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona bezdušna manastirska i sanatorijumska čistoća. Sve je u
tim prostorijama bilo uredno, svetlo i korisno. Ništa nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve
je u službi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog života. Red i čistoća pobožnog
sveta bez mašte i bez ličnih prohteva.
U celoj kući vladala je tišina koja je odgovarala potpuno redu i čistoći, ni tužna ni vesela tišina u
kojoj se kreću ljudi koji su povazdan zauzeti sitnim poslovima samo sa večnošću onog sveta.
Kao što sam već rekao, pogodba za stan i moje useljenje, sve je to svršeno sa Lizom, žustrom,
mršavom i spečenom starom devojkom, iz čijeg su crvenog lica sjale zelene oči nepoverljiva i energična
pogleda. Za vreme tih razgovora Liza se stalno pozivala na svoju »gospođicu«, izgovarajući njeno ime s
naročitim naglaskom gotovo pobožnog respekta. »Gospođica ne voli ovo... gospođica ne dopušta to . ..«
Na kraju, ja sam počeo da zamišljam gospođicu Marijanu kao oličenje snage, mudrosti i nepristupnog
gospodstva.
Sve se svršavalo sa Lizom, ali se novac za kiriju polagao lično gospođici Marijani. Tako sam
izveden prvi put pred nju i predstavljen joj. Moje iznenađenje bilo je veliko. U prostranoj sobi sa tri
prozora bilo je polumračno od teških dvostrukih zavesa, glomaznog i nagomilanog nameštaja. Pod je bio
prenatrpan persijskim ćilimima zagasite boje, zidovi su bili pokriveni goblenima koji su davno izgubili
svežinu, slikama nemačkih slikara iz devetnaestog veka u teškim ramovima od potamnelog zlata. U
uglovima su bile velike sobne palme i zeleni fikusi, ali i to sve zagasito i ukočeno, kao da je od kartona.