Page 99 - Znakovi

perjanica od veprove dlake. Na dugim pantalonama zeleni lampasi. Na nogama teške mrke cipele. U
jednoj ruci uvek štap, a u drugoj rukavice. Crn štap sa srebrnom drškom ili smeđ sa jelenskim rogom,
žute rukavice od svinjske kože ili sive od jelenske, već prema tom da li je na njemu crno odelo ili sivo,
lovačko.
Njegovo lice je usko i sitno, nos velik i povijen, oči suviše bliske i uvek oborene, brkovi
potkresani i zalisci pušteni nisko. Potpuno je sed, sav nekako siv, kao da je, sedeći dugo pored gospođice
Marijane, i po njemu popadala ona ista siva prašina beznadnog i smrtonosnog vremena. Išao je odlučnim
korakom, a celim izgledom i držanjem odavao besprekorno odevenog austrijskog gospodina po modi
prošlog stoleća.
Iz razgovora sa Lizom doznao sam u isto vreme da je besednik iz susedne sobe baron. Ali to je
bilo sve što sam mogao da doznam, jer je stara devojka bila isto tako tvrda na rečima kao što je bila
štedljiva u svemu ostalom i usukana i stegnuta u celom svom biću.
Slušajući i protiv svoje volje neobične staračke razgovore, ja sam se uzalud pitao šta li su ovo
dvoje ljudi jedno drugom. Ostareli ljubavnici? Bliski rođaci? Prijatelji iz detinjstva? U svojoj
mladalačkoj neiskusnosti i slabom poznavanju sveta, ja nisam umeo ni približno da odredim prirodu
njihovih odnosa ili stepen srodstva. Uostalom, čim bi prestao poslepodnevni razgovor ostarelog para iz
druge sobe, ja sam zaboravljao na njih, sav obuzet maštanjima i mislima svoga novog studentskog
života, da ih se setim tek sutra posle podne, kad me opet probudi promukli monolog baronov iz susedne
sobe. Najposle, ja sam se na to buđenje i te razgovore navikao kao što se čovek navikne na monotone i
stalne prirodne pojave. Kad me trgne iz sna starački glas, ja protrljam oči, osluhnem nekoliko prvih
rečenica iz baronove tirade koja je toga dana na redu, i slušajući tako njegova hvalisanja o nekom
velikom i neshvaćenom njegovom planu i staričina mehanička, ptičja uveravanja (»znam, znam«,
»sećam se, sećam«) — okrenem se na drugu stranu i zaspim ponovo. A kad se probudim, moja soba je
puna crvenog sjaja od sunca na zalasku i tišina je potpuna. I ja počnem da se spremam za izlazak na
novu studentsku sedeljku.
Tako su mi prošli jesen i zima i proleće. Došlo je leto sa kratkim, studentskim noćima, kad brzo
sviće. Jednog takvog julskog dana, kad sam opet bio u velikom zaostatku sa spavanjem, došao sam kući
odmah posle ručka. Nad celom varoši je ležala omorina od koje se teško diše i oči sklapaju same.
Očekivala se oluja kao olakšanje koje nikako neće da dođe. Kiša koja se već nekoliko dana muči,
obilazila je jednako oko grada i razbijala se o bregove koji ga okružuju. Zaspao sam teškim snom.
Probudili su me glasovi iz susedne sobe. Samo napola probuđen, pomislio sam: koji li je od
bezbrojnih baronovih planova danas ne redu, osmehnuo se u sebi, i okrenuo na drugu stranu da produžim
san, koji se je pritiskivao olovnim teretom na postelji. Padao sam pod težinom sna, pa ipak nisam mogao
da ponovo zaspim. Gušila me je zapara sivog dana sa pepeljavim nebom pred oluju i teškim vazduhom
bez ijednog daška. Onako bunovan i zlovoljan, slušao sam glasove koji su dolazili iz susedne sobe.
Činilo mi se da su ovoga puta povišeni i naročito oštri.
Baron je s prezirom i podsmehom govorio o nekoj vesti koju su donele jutrošnje novine, kako su
u ne znam kojem italijanskom gradu imućni građani stvorili udruženje koje ima za cilj da siromašnim a
dobrim i vrednim devojkama osigura celu spremu, i tako omogući udaju.
— Ha, ha, sad su se setili da i to treba uraditi. I to upravo Italijani, koji su poznati sa svoje
potpune organizatorske nesposobnosti. Magarci! A ja sam još pre više od dvadeset godina, to je bilo
1892 — ti se sećaš? — dao detaljan plan o jednoj državnoj ustanovi koja bi svim udavačama iz
siromašnih slojeva stanovništva osigurala ne ovako neku glupu spremu — krpe i pelenice! — nego pravi
miraz kao solidan osnov budućeg braka. Sve je bilo izrađeno: organizacija ustanove, način
funkcionisanja, amortizacija. Sećaš se? Ali niko od ovih naših glupaka nije hteo ni da prouči nacrt ni da
uđe u moje zamisli. Ti znaš?
Do mene su dopirale baronove reči, čas reske i glasne kao da su tu pored mene izgovorene, čas
prigušene i daleke, već prema tome kako se približavao ili udaljavao u svom ljutitom hodanju po
susednoj sobi. Slušao sam njegov govor, kao što se sluša šum poznatog vodopada, koji nas isto toliko