Page 98 - Znakovi

ni najrazumniji predlozi. Niko se ne osvrće na to. A ja sam, eto, na dvadeset i dve godine pre
Amerikanaca shvatio važnost ovoga pitanja. Proniknuo sam i ovde u suštinu stvari kao i u tolikim
drugim problemima. Sagledao sam jasno ono što drugi ne vide, što većina i ne sluti i što ni danas nije
sposobna da shvati i primi. Ali šta to vredi? Među konjima i magarcima, među kojima živim, ne vredi
ništa. Tako su propali, jedan po jedan, svi moji najbolji planovi, najkrupnije zamisli i najkorisniji
predlozi. Ti se sećaš kad sam ja 1895. tebi, u ovoj istoj sobi, izlagao plan o eksploataciji vodenih snaga u
okolini naše varoši. Mora da se sećaš!?
— Sećam se, sećam se — viče žena automatski.
— E vidiš, otada je prošlo više od osamnaest godina. Na tim istim načelima Švajcarska i Italija
ostvarile su elektrifikaciju svojih železnica, a naši tramvaji i dan-danas idu pomoću struje koja se
proizvodi ugljem. Skupi i teški ugalj umesto besplatne i jednostavne vodene snage. Pa i u pitanju uglja,
kad se već kod uglja ostalo, ja sam imao plan koji sam pre petnaest godina (jeste, to je bilo 1897. ili
1898) ovde toliko puta izlagao. Plan: da se pojevtine i uproste nabavke i dovoz uglja. Ti se sećaš?
— Sećam se, sećam.
— Ali šta vredi govoriti magarcima koji nisu sposobni ni za jednu pametnu ideju, ali su sposobni
da uguše svaku zamisao koja nikne u glavama parnetnijim nego što su njihove.
Drugog dana je govor o novim metodama lečenja tuberkuloze, koje se primenjuju negde u Rusiji,
kao što pišu novine.
— Ti se sećaš da sam ja još 1898. govorio da naši lekari ubijaju svoje pacijente šaljući ih na Jug i
na more, ili kljukajući ih medikamentima! Izradio sam bio plan »O radnoj koloniji slabunjave dece«, koji
je trebalo da predupredi razvijanje tuberkuloze i svede broj oboljenja na minimum. Ali šta vredi kad oni
magarci na Univerzitetskoj kiinici, u Opštoj bolnici i u opštinskom sanitetu nisu hteli ni da čuju! Danas
bi naša varoš bila čuvena po tome što bi u njoj broj tuberkuloznih oboljenja bio najmanji na svetu. Moje
kolonije bi bile uvedene u većini civilizovanih zemalja i svet bi me blagosiljao kao dobrotvora
čovečanstva. Ali ne, protiv zaostalosti, uobraženosti i sebičnosti profesionalnih glupaka ne može ni
najveći duh ništa. Ti znaš kako je to bilo?
— Znam, znam — klikće starica kao papagaj.
Trećeg dana se javlja pitanje štednje kao predmet starčevih strasnih monologa.
— Ha, ha, ha! — smeje se dugo i sa gorčinom u glasu i nastavlja jetko: — Vidiš šta pišu jutrošnje
novine. »Nedelja štednje«! »U cilju da se svi slojevi naroda, a naročito omladina, naviknu na štednju,
Opštinska štedionica otvara nedelju štednje, itd., itd...« A kad sam ja pre dvanaest godina, to je bilo 1901,
zamislio plan »O prinudnoj štednji u interesu celine i pojedinaca«, niko nije hteo da me sluša i shvati.
Nisu ta gospoda tada još ni znala šta je to princip štednje. Magarci! Ti se sećaš tog mog projekta! Sećaš
se da sam ga ovde izneo do pojedinosti?
— Sećam se, sećam — odgovara gospođica mehaničkim glasom.
Tako sam ja svako poslepodne morao da saslušam, i protiv svoje volje, razgovor ovo dvoje
gluvih i ostarelih stvorenja i da upoznam po jedan ili dva projekta starog gospodina. Ma koliko da sam
bio mlad, a mladost je redovno zabavljena sama sobom, ipak sam zaželio da upoznam i lik govornika iz
druge sobe. Kad već moram da ga slušam, prirodno je da sam hteo i da ga vidim. To nije bilo teško. Moj
prozor bio je nad samom kapijom i ja sam već posle nekoliko dana mogao da sačekam gosta gospođice
Marijane i da ga, neprimećen, vidim kako dolazi ili kako odlazi.
Nisam bio iznenađen njegovim izgledom. Preko lepih širokih ploča duguljastog uređenog
dvorišta dolazio je i odlazio uvek u isto doba dana — dolazio u tri sata, a odlazio nešto posle šest —
sitan ali kočoperan i prav starac, zakopčan i doteran, odeven po modi osamdesetih godina prošlog
stoleća. Kad su dani lepi i suvi, na njemu je crn dugačak kaput sa somotom na okovratniku i oko rukava,
a iz te crnine vire bele okrugle manšete i isto tako bela, kruta i visoka kragna. Na nogama crne uske
cipele na dugmeta, a na glavi crn šešir uska oboda, davno zastarela oblika. Kad je vreme kišovito ili
snežno, starac je u lovačkom ođelu. Na njemu je zagasitozelena pelerina i odelo od sivog »lodna« sa
dugmetima od jelenskog roga, sa istim takvim šeširom na kome je zelena vrpca, a pozadi kratka