Page 102 - Znakovi
P. 102

ŠETNJA


                    Posle večere, oko deset sati, profesor V. izišao je da prošeta. Sobarici koja je za njim zaključala
             vrata rekao je da će doći u deset sati, i da ga čeka čaj. Tako je radio često. Šetao je tada obično glavnim
             ulicama. Odmarao bi se gledajući, bez zastajanja, osvetljene dućane i u njima luksuznu robu koja njemu
             ne treba, koju nikad ne kupuje i o kojoj može mirno i nezainteresovano da misli.
                    Ne puši, nikad nije pušio, ali voli da razgleda osvetljene kutije sa krupnim, žutim ili tamnim,
             pažljivo upakovanim cigarama iz drugih podneblja, dalekih stranih zemalja. Tako giedajući, pogled mu
             pređe sa cigara na prste jedne ruke koja je držala zgužvanu somotsku kapu. Podiže pogled: crn rukav,
             kratak somotski žaket ispod koga se vidi modra jevtina haljina; riđa crvena kosa gotovo prekriva lice
             koje se naslućuje mlado, rumeno i od sebe i od hoda i vazduha. To je bio onaj kratki i uvek smešni
             trenutak kad neki stari gospodin u crnom šeširu i crnom staromodnom kaputu, sa debelim štapom u ruci,
             gleda preko naočara mladu devojku umesto predmete iza dućanskog stakla.
                    Odjednom se devojčica trže, krenuvši celo telo onim žustrim ali prirodnim pokretom koji je
             svojstven prvoj mladosti i kojim se inače samo ribe pokreću iz mirovanja ili menjaju pravac u plivanju.
             Njene su potpetice tukle — to ne žali ni sebe ni cipele ni trotoar! — i kako je odmicala, video je da je
             oniska ali dobro razvijena. Razmahivala je oko sebe desnom rukom u kojoj je držala stegnutu
             vagnerovsku kapu od somota, a kosa joj poigravala i menjala boju prema osvetljenju dućana pored kojih
             je prolazila. Odmicala je živo. Ako ovako nastavi, izgubiće je iz vida. Profesor opruži korak. Nikad nije
             na svojim večenjim šetanjima išao tim tempom. A treba li tek kazati da nikad nije, ni kad je bio u
             godinama u kojima se te stvari dešavaju, jurio za nepoznatim prolaznicima. Da li je devojka ubrzavala
             korak? Sudeći po profesorovom nesvesnom ubrzavanju, jeste. Sad je razmak između njega i devojke
             ostajao isti. Mogao je da je gleda. Ali čim odstojanje između njih počne da se smanjuje, ona poveća
             brzinu. Naravno, i on.
                    Nijednog trenutka nije se upitao šta on to radi, kuda ide, zašto ide, kad to ne priliči njegovim
             godinama i ne odgovara njegovoj naravi. Ima toliko godina da se nije okrenuo za ženom na ulici. Ne bi
             mogao kazati tačno koliko godina ima, ali za dvadeset i pet bi se mogao zakleti. Dakle, posle dvadeset i
             pet godina. U šezdeset i prvoj! To nije mogućno, a ipak, on maše štapom sve brže, jedva dotičući asfalt, i
             maršira, i oseća kako mu od nagla hoda prolaze trnci uz listove i neka vrelina uz grudi.
                    Devojka gazi. Profesor ne zna više koje su ulice kroz koje idu, ni kako se zovu. Kod svakog
             čoška devojka zastane za trenutak, okrene se i kad vidi da je još iza nje, pojuri još brže. Kašljuca od
             brzog daha. Dobro je pristigne, ali ona zamakne za ulični ugao. Dok on stigne do ugla, vidi da je u novoj
             ulici odmakia daleko. Znači da je iskoristila onih nekoliko minuta, dok je nije video, i trčala. Sad opet
             ide hodom i okreće se razmahujući pramenovima kose. U profesora, od brzog hoda i zagrejanog lica,
             stakla na naočarima zahuknuta i neprozima. Briše naočari držeći štap pod pazuhom. Sve u hodu.
                    Ulice postaju uboge i nepravilne, kaldrma rđava. Vlaga je tolika da asfalt izgleda kao pokisao.
             Mora da su već blizu reke ili nekog parka. Devojka ponekad promeni trotoar i pri tom pretrči ulicu.
             Njega počinje da izdaje dah. Već se rešava da stane, ali se ona tada okrene, samo za trenutak, i još brže
             nastavi hod, a profesor zaboravlja umor i svoju odluku da stane, i juri dalje. Jedno vreme je skinuo šešir i
             nosio ga u ruci, ali je osetio kako mu osetljivo teme, na kome već davno nema kose, hladni pod kapljama
             znoja i večernjom vlagom. Metnuo je šešir na glavu, a otkopčao kaput.
                    Kuće su sve ređe, a drveta i bašte sve ćešći. Pod nogama nije više asfalt nego šljunak. Pod njenim
             škripi sitno i žustro, pod profesorovim krupno, uporno. Tu joj se primakne sasvim blizu. Tada se ona
             dade u trk. Nije mu bilo lako ni prijatno, ali potrča i on. Da je počela da skakuće na jednoj nozi ili da
             hoda na rukama, verovatno je da bi to pokušao da učini i on toga istog trenutka, iako ni kao osnovac,
             koliko se seća, nije bio vešt ni okretan za te stvari. Nije to učinila. Samo je trčala, sitno i izazivački, s
             vremena na vreme se okretala, pokazujući munjevitom brzinom lice, i ne zaustavljajući se ni za sekund.
             Pri tom joj je oko glave obigravala, sa obe strane, njena kratka gusta kosa, ne u pramenovima, nego kao
             dva teška velika grozda koji joj čas sakrivaju, čas otkrivaju lice.
   97   98   99   100   101   102   103   104   105   106   107