Page 106 - Znakovi

stvorenje, upisana bez ikakve nužde i bez imogo ubeđenja na filozofski fakultet. Otac joj je hio
preduzimač i rentijer Šandanović. Sitan i ćuttjiv čovek, on je za četrdeset godina, veštim kupovanjem i
preprodavanjem kuća i zemljišta, od pečalbara zidarskog majstora postao više nego imućan, jedan od
onih skromnih i povučenih, ali solidnih bogataša. Dva sina je školovao, tri kćeri, od kojih je svaka
»nosila« po veliku kuću i siguran miraz u gotovu, dobro je udao. Ostala je ova najmlađa sa mirazom koji
nije ništa manji i sa mogućnošću da bira muža prema sebi i svom mirazu. Izabrala je Šeparevića i
postigla da on izabere nju.
Nije se brzo ni lako rešio na tu ženidbu. Savetovao se i sa dvojicom najbližih prijatelja. Prvi,
njegov kolega u Ministarstvu saobraćaja, inače ljubitelj umetnosti i esteta, govorio mu je ovako:
— Ništa se ne premišljaj. U ovoj varoši čovek tvojih godina i tvoga položaja treba da proda što
skuplje može to malo čapre. Uzimaj devojku. Startovačeš sa položaja na koji bi svojim radom i
drugačijom ženidbom došao u najboljem slučaju za deset-dvanaest godina.
Drugi prijateli, asistent na tehničkom fakultetu i malko osobenjak, savetovao je protivno.
Šeparević ga je naročito izveo na dužu šetnju, čak u Košutnjak, da bi ga upitao za savet.
— Ti ćeš učiniti što si naumio — odgovorio je prijatelj posle kraćeg razmišljanja — ali kad si me
već upitao, onda ti kažem da to nije put za tebe; on samo izgleda lakši, a za ljude kao što si ti ispada na
kraju i skuplji i teži. Prodaćeš se za male pare i za njih kupiti ono što ne valja i što ti nikako ne treba.
I pokazujući rukom na čudno lepu, modrikastu varoš ispod sebe, on dodade:
— Kad bi te i takve šandanovske porodične sreće uistinu davale ono što obećavaju pre braka, ono
dole bi se zvalo raj zemaljski; ali ne daju, i ono se i dalje zove samo — Beograd.
Poslušao je prvog, a posle godinu dana braka počeo je sve češće da misli na drugog.
Za nepune četiri godine došlo je dvoje dece. Deca su bila velika radost, i briga; a žena i sve ono
što je išlo uz nju — teret koji niti se može nositi ni odbaciti; on o tome teretu nikom ne govori ni u sebi
ne nalazi za njega imena, ali kad god se ovako osami i sklopi oči, on ga vidi u celosti i oseća da je teži
nego što je bio juče.
Kad se vratio u Beograd, nije ženi rekao ništa o svom susretu u vozu.
Prošle su tri nedelje, možda i četiri, toga vremena kad su i nepoznati ljudi po beogradskim
ulicama hvatali jedan drugom pogled, tražeći svuda i u svemu objašnjenje za ono što se dešava oko njih.
Te večeri se zadržao nešto u varoši i došao je kući svega desetak minuta pre osam sati, to jest pre
policijskog časa. Žena je bila uplašena i zlovoljna. Prekorela ga je što stiže tako u poslednji minut i baca
je u brigu. Žalila se na zamorenost, jer ih je devojka pre dva dana napustila, a bedinerka pomaže samo
pre podne. U tišini okupiranog grada i nevesele septembarske večeri čula se zloguka piska lokomotive sa
stanice.
Inženjer je oprao ruke, obišao decu, i upravo su se spremali da sednu za večeru, kad na vratima
stana zazvoni zvono.
— Jao, Nemci! — ciknu žena prigušeno, sklopivši ruke.
Inženjer joj samo rukom dade znak da bude mirna i, usiljavajući se da i sam izgleda prirodno i
mirno, priđe i otključa.
Nisu bili Nemci. Bio je Predrag. Sasvim pristojno, gotovo elegantno odeven, bez crnih naočara,
ali sa brčićima. Bez mnogo pozdravljanja i uvoda, on im reče da se izvinjava, ali je prisiljen da ih zamoli
da prenoći kod njih. Žena se pomače, sevnu očima na muža i htede nešto da kaže, ali mladi čovek uze
inženjera lako pod ruku i odvede ga u udubljeni širok prozor u dnu trpezarije.
Govorio je tiho i bio je kratak. Tamo gde je trebalo da prenoći pokazalo se — nezgodno. Nije
zgodno ni ovako upasti rođacima u kuću, ali kad čovek nema izbora ...
Mladić je govorio stvarno, gotovo poslovno. Ne treba da se boje. Nije mu policija na tragu, ali bi
mu bilo nemogućno da sada, posle policijskog časa, a bez »ausvajsa«, ide i traži neko drugo konačište.
Stanove koji nisu sumnjivi, policija obilazi retko, a i kad naiđe, ne pretresa ih. On će još razmisliti i sve
će učiniti da rizik za njih bude što manji. Najkasnije u pet sati izjutra napustiće stan. Hteo je da kaže još
nešto, ali žena nije izdržala i prišla im je naglo. Drhtala je, širila ruke i govorila isprekidano: