Page 104 - Znakovi

Za sve to vreme ona mlada žena sedela je nepomično na jednom sanduku, gledajući mrzovoljno
nekud u stranu, a izludela starica je s vremena na vreme razmahivala rukama i kreštala.
— Udri ga, udri!
Kad se našao na vlažnom vazduhu, u mračnom i nepoznatom kraju, profesor nije verovao da je
psovkama i drmusanju kraj, da može slobodno ići, vratiti se u varoš, svojoj kući i svome poslu, kao
obično, kao uvek. Činilo mu se kao da ga prate lice i dah onoga čoveka.
Trebalo mu je dosta vremena dok se orijentisao i izišao iz tog ciganskog i ribarskog predgrađa. Pa
i kroz samu varoš put je bio bez kraja dug. Sad je tek video koliko je prešao trčeći za devojkom. Okretao
se često. Činilo mu se da čuje korake za sobom. Ali nikoga nije bilo. Izgledalo mu je još uvek
neverovatno da ga niko ne prati, da je sa ono malo straha i sa nekoliko stotinarki zaista sve svršeno,
srećno, bez traga i zauvek.
Ušao je u prvu veću kafanu. Poručio čašicu konjaka, i otišao u toalet. Tu je na velikom ogledalu
video svoje lice, bledo, i oči pune straha. Za jedan trenutak učinilo mu se da je student prve godine, da su
danas neki drugovi položili ispite, da se mnogo jelo i pilo, da mu je mučno u stomaku, i da se bled i
zelen, sa zamršenom kosom i pomerenom kravatom, gleda i klati u kafanskom ogledalu. — U želji da što
bolje ispita svoje lice, bio su suviše primaknuo i njegov brz i vreo dah je zahuknuo ogledalo za trenutak.
Kao kratak dah prođe četrdeset godina i iz ogledala je opet gledala glava profesora V. sa umornim ali već
stišanim crtama lica, sa očima čiji se pogled sve više smirivao i dobivao svoju pređašnju blagu sigurnost,
sa vencem retke kose koja se opet bila slegla i izgladila.
Popio je konjak. Put do kuće prešao je bez trzanja i obziranja, i prilično smiren i siguran stigao
kući. Sobarica je bila zadremala. Čaj je bio hladan. Poslao je sobaricu da spava. Ostavio čaj. Svlačio se
brzo. Neprijatan mu je bio pogled na obuću koja je bila prašnija nego obično. Čim je ostao sam, oprao je
još jednom dobro ruke, zatim lice i grudi, i seo na neku malu stolicu na kojoj inače nikad ne sedi.
Četvrt sata do ponoći. Sve je opet u redu. Srce još kuca nešto jače i ne posve pravilno. Damari u
nogama biju i listovi bride. Čim legne i to će proći.
Verovatno da ga pri ovoj neverovatnoj trci za devojkom niko od poznanika nije video. Kod
nepoznatog čoveka u onoj čatrlji nije ostavio nikakva traga. Osim banknota kojima se ne zna sopstvenik
i koje se promeću i lete brzo od ruke do ruke. Nikakve druge veze sa događajem. A kako je zapao u tu
neverovatnu situaciju? Otkud to trenutno ludilo, koje je neko slučajno ili smišljenom klopkom iskoristio?
Da li je rumena devojka u vezi sa onim opasnim Ciganinom, da mu dovodi prestarele ili nezrele
muškarce, ili je sve bio samo slučaj ? Bilo bi beskorisno i nezdravo razmišljati više o celoj stvari.
Najbolje je zaboraviti je. Ne na silu, ne ono što se kaže »pokopati u zaboravu«, nego prosto poći dalje.
Tako je i uradio.
Samo otada nije više uveče izlazio u šetnju. Šetao je danju, a sa mrakom ulazio u kuću. Na
njegovu stolu za rad čekala je več upaljena niska lampa. Širila je krug mlečne, prijatne svetlosti u kojoj
su se belele hartije, napola ispunjeni kartoni za fiše, i pisaljke razne boje i veličine. Tamo gde se taj svetli
krug svršavao, počinjao je polumrak u kom je tonula njegova soba za rad. A dalje, iza toga, izvan kuće,
širio se svet, zgušnjavala se tama i noć u mračne puteve, sumnjive i opasne predele kojima uvek poneko
gaca i posrće.