Page 100 - Znakovi

uspavljuje koliko i budi. I već sam počeo da osećam slast ponovnog sna. Tada primetih da baron govori
sam i da njegov monolog nije prekidan, kao obično, onim glasnim odobravanjima (»Znam, znam!-«,
»Sećam se, sećam!«) koja je stara gospođica ubacivala visokim grlenim glasom ptice koju su naučili da
govori. To je probudilo moju pažnju i nateralo me da dalje slušam glasove iz druge sobe, umesto da
ponovo zaspim.
Ali u razgovoru ostarelog para kao da je nastala neka pometnja. Najpre kratak zastoj, nekoliko
nerazumljivih reči, a zatim baronov nestrpljiv i zapovednički glas:
— Kako da se sad najedanput ne sećaš, kad sam ovde pred tobom izneo ceo svoj plan? To je
bilo ... to je moglo biti...
— To nije nikad bilo. Nemoj da se mučiš i pogađaš kad je bilo.
— Kako? Šta je tebi, Marijano? Kako da nije bilo?
— Tako lepo, ni-je bi-lo — tvrdila je glasno i odlučno starica i produžila ga govori slobodno i
povezano, kao nikad dotada. — Dabome da nije bilo, kao što nije bilo ni sve ono ostalo što ti svakog
dana ovde pričaš, a ja potvrđujem. Nije bilo nijednog od svih tih lepih, smelih i neshvaćenih planova. Ti
to i sam znaš. I dok je govor o kanalizacijama, bolnicama i svakojakim finansijskim, vojnim, socijalnim
ustanovama — ne znam kako se sve te stvari zovu! — dok je govor o tome, mogu i da te slušam i da ti
odobravam, iako znam i ja, kao što dobro znaš i ti, da tebi to tek sada na um pada i da o tome prvi put
govoriš, Ali da mi ti pričaš o nekoj svojoj organizaciji koja treba da osigurava miraz udavačama koje ga
nemaju! Ti! Meni! To je suviše, to neću da slušam.
— Ali, Marijano, molim te! Šta to govoriš?
— Govorim o onome što znam i o čemu ti ne bi trebalo da započinješ govor.
— Ali, draga Marijano, o čemu sam ja to započeo, šta sam rekao?
— Započeo si o onome o čemu ti nemaš prava da govoriš.
Žena je govorila drvenim i povišenim glasom, kao uvek, ali nekako sabrano i odlučno, dok je
baron očigledno gubio prisebnost i uzalud tražio svoj uobičajeni visoki ton bezgraničnog zadovoljstva
samim sobom i dubokog prezira prema celom ostalom svetu. Kroz zid se osećalo, čini mi se, kako je
postao zbunjen i malen. Po bednim, kratkim rečima i molećivom tonu videlo se da želi samo da prebaci
razgovor na drugu temu i da izbegne sukob.
— Molim te, Marijano, sad govorimo o opštim stvarima, onako en general. Je li? Je li tako?
— Nije, nije — vikala je žena da je soba odjekivala — nije tako! Nego, kad si već pokrenuo tu
stvar, ja ću tebi kazati kako je i šta je. Ovako je. Cela varoš, ja mislim i cela pokrajina, od najvišeg do
najnižeg, svi znaju da si ti jedan zvrndov, jedan uobraženi glupak, neradnik i čankoliz.
— Ali, Marijano, ja molim ... ja moram da te opomenem.
— Čut', zvrndove! Zvrndove! Jeste, treba da ćutiš i da se stidiš, ako možeš, ali ti se umesto toga
šepuriš kao ćuran. U svetu nema primera da je neko proveo vek tako kao ti. Školu nisi hteo da učiš.
Nikad ništa, ni ovoliko, korisno ni pametno nisi hteo da uradiš. Vek si proveo i ostareo u smešnom i
glupom njegovanju svoje ličnosti, u brijanju, šišanju, kupanju, masiranju, doterivanju, lickanju i lečenju.
Ni pismo nisi nikad predao sam na poštu, a kamoli da si šta drugo uradio u životu. A četrđeset godina, i
više, ja te slušam kako nipodaštavaš ceo svet i kako se hvališ i nadimaš i lažeš sam sebe, jer drugog
nikog ne možeš slagati, sa tvojim planovima koje svet neće da prihvati i ne može da razume. Pomisli
kolika si ti budala kad misliš da neko može biti toliko lud da, i za trenutak samo, poveruje da ti zaista
imaš nešto u glavi, da si uopšte sposoban da ma šta zamisliš i smisliš. Iz sažaljenja te slušamo godinama
i godinama kako govoriš, i stidimo se zbog tvoje gluposti i drskosti i — ćutimo, a ti, tumačeći pogrešno
naše ćutanje, bivaš sve gluplji i sve drskiji. I sad je došlo dotle da ti meni govoriš o tvojim genijalnim
planovima koji imaju za cilj da udome sirote devojke i usreće čovečanstvo, ti koji si moj miraz pojeo i
prokockao i pro ...
— Marijano, zaboga ...
— Čut', zvrndove, sad ja govorim! Ti znaš najbolje kako si nas sve iskoristio, iscedio, i staro i
mlado, i najbliže i najdalje u porodici; ti znaš šta je bilo sa mnom. Ti misliš ako ja o tome nikad ne