Page 90 - Znakovi

predmetima, čas jedan za drugim, čas mešajući ih bučno i bez reda, kao što se mešaju nejasni i svečani
zvuci prazničnih zvona.
Samo i te upadice bivaju ređe i gube od svog dejstva. Na toj visini, u takvom noćnom času, pod
čarobnjačkim dejstvom višegradske rakije, koja čuda stvara, to i nisu sabesednici koji jedan drugog
slušaju i vide, nego usamljeni ljudi od kojih svaki ide za svojom mišlju, nošen svojim osećanjem. Niko
nikog pravo ne sluša, nego upadaju u reč, nadvikuju se ili govore istovremeno, jedan mimo drugog, a
ipak u nekoj vezi. Stvarno, rakija govori iz njih i ona je ta veza. Inače, sve su kočnice popustile, nikakvih
obzira nema više. Govore ono što hoće i što moraju.
Nešto se umešalo u taj razgovor, koji se kretao sve čudnijim putevima, i on je u jednom trenutku
počeo da zapinje.
Vedrom pučinom neba zabrodio je ogroman pun mesec, a njegova svetlost spuštala se brzo niz
planinu, šireći najpre prigušen pa sve veći sjaj i neku oštru svežinu u kojoj su se javljali novi, odvojeni
mirisi gorskih trava i rastinja. Nisu ni primetili kad je taj mesec izašao iza oštrog planinskog grebena, a
sad je već sedeo među njima kao četvrti, nov i nepoznat sabesednik pred kojim se svi pomalo snebivaju.
Izgleda kao da će sad progovoriti i nešto tiho i novo kazati, ali ne progovara i ne kazuje.
U predelima koje je sve više i sve brže zahvatala plima mesečine zamirali su odjednom svi
glasovi. Ta tišina, koja se širila sa mesečinom, uvlačila se i u razgovor lovaca. Na mahove je bilo tako
tiho da se moglo čuti kad iznad njih, sa pamučnim šumom krila, proleti nevidljiva noćna ptica. Jedino
rakija u ljudima nije mogla da se odmah smiri ni obuzda. Tako bi razgovor planuo ponovo, uvek polazeći
od Turkovića a završavajući kod Vitomira.
Sve se više osećao hladan dah planine, ali seljak je, zagrejan i rečima i rakijom, još bio u košulji,
raskopčanoj na grudima. Njegove oči su na mesečini kao dve velike mračne jame.
— Da ne ozebeš ti tako, Vitomire? — opominje ga šaljivo-ozbiljno i već pomalo umorno sudija,
a seljak odmah skreće razgovor sa boga i pravde, ispršava se jače i viče:
— Ko, ja? Zar ja ozepsti? E, baš ti misliš da sam ja neki... neki. Ih, gospodine! Zebao sam ja,
bolan, malo drukčije u svom vijeku, nazimio se zime i nagazio snijega što živ čovjek nije. Niko ne zna
šta je zima na Dikavama ni kako se seljak sa njom rve i nadurava.
Pali cigaretu, ali brzo da ga ne bi Turković prekinuo u govoru.
— Izlazio sam ja na onu golijet u vedroj noći, uoči Bogojavljenja. Snijeg do koljena, a zima da
drvo puca. Noge ostaju u snijegu. Potegnem malo rakije, i nastavim put. Pa opet tako! A mjesečina
ovako k'o sada, pa onaj snijeg sjakti i treperi u hiljadama svjetlaca. Ti bi reko: zvijezde na zemlju
popadale. Gazim onaj cjelac i ne znam pravo šta je dolje a šta gore, šta je snijeg a šta su zvijezde.
Pomiješalo se nebo sa zemljom, pa eto! Obnevidio sam od suza. Ledim se, a sav sam u vatri. Vidim:
gubim se, a valja mi do zore pješačiti. Gazim i gazim, noć sporo odmiče, studen steže, a ja u sebi
jednako govorim: »Svani, jer još malo pa nećeš imati kome!«
— Da ti to nisi sanjao, Vitomire? — upada Turković da bi prekratio.
— Ne, ne, — brani se seljak — ni u snu se ne viđa to što može na Dikavama čovjeka da strefi.
Tišina. Opet su ga prekinuli, i opet oseća da je ono što priča nedovoljno i nejako, i da nije izazvao
kod slušalaca divljenje koje želi da izazove. Ćutao je nekoliko trenutaka, baveći se oko ugašene i
razmotane cigarete, i točeći rakiju sebi i drugima, a onda se nagnuo svečano i poverljivo prema
Turkoviću i, rešen da pojača utisak do vrhunca, rekao tiho ali značajno:
— Ja sam jedne takve noći na Dikavama vidio — Boga. Lice u lice! Strašno je reći, gospodine:
ovako k'o što sad tebe gledam. Oslijepio sam bio od sjaja, za sebe i za ovaj svijet nisam više znao, i samo
sam jedno mislio: Bog!
— Opet taj njihov bog! — buni se slabim, sanjivim glasom Kalina.
— Ali pusti, kad ti kažem!
Turković to šapuće oštro i ljutito, kao da će mu pijani i nestrpljivi inspektor poplašiti tetreba.
I zaista, Vitomir je odjednom zastao, kao malo otrežnjen, i sad ćuti ogorčeno. Prolazi noć. Mesec
se brzo diže nebom, njegov studeni sjaj osvaja sve nove predele.