Page 89 - Znakovi
P. 89

jedna.
                    I zaklinje se bogom i životom i očinjim vidom.
                    Turković upija svaku njegovu reč, a Vitomir pijucka i gnezdi se i klikće u mestu, i veze i kiti
             toliko da, na kraju, sve šume oko Dikava postanu pune tih dumača a dumače pune tetrebova, i samo se
             treba potruditi do njih i pobiti ih sve redom, onako slepe i raspevane.
                    Sudija se smeška zadovoljno, jer njemu nije toliko stalo do tetreba koliko do Vitomirovih priča i
             maštanja.
                    Drugi trenutak nastupa ovde Pod grabićem.
                    Posle četiri dobra sata naizmeničnog jahanja i pešačenja, popadaju kraj izvora, prihvate se hladne
             vode i rakije, zatim večeraju, peku kafu i razgova-raju, ponajviše slušaju neumomog Vitomira, dok ne
             pozaspu od hladne noći, pića i umora.
                    I većeras tako Turković posmatra i prati razne vidove i stepene Vitomirovog pijanog pričanja. On
             mu već poznaje tok i naslućuje kraj. Iz početka veselo i živo, puno obešenjačkih aluzija, ono će postati
             bezočno fantastično, zatim tužno, pa svečano, i na kraju će se verovatno izgubiti u buncanju i
             jednoličnom ponavljanju nejasnih reči, kao u nekoj pesmi ili molitvi bez vidljivog smisla. A sve će se
             završiti snom, nekim naročitim seljačkim spavanjem iz koga on svakog trenutka može da upadne u reč,
             ako bi ona dvojica pored njega počeli da razgovaraju i ako bi se njemu učinilo da i on treba da kaže
             svoje.
                    Sad su još u fazi šala i zadirkivanja. Sudija bocka Vitomira i, da bi ga izazvao na razgovor,
             izražava sumnju u postojanje tetreba pod Dikavama. SeIjak povišenim glasom uverava o protivnom i
             opisuje tetreba kome sada zna ne samo glas i težinu nego i boju perja i »narav čapkunsku«.
                    — Ja tebi kažem: sutra ćeš ti njega snijeti u Višegrad, ako bog da, pa će se svijet kupiti i čudom
             čuditi. Ništa ti ne brini, gospodine!
                    Sudija izaziva dalje.
                    — Tvoj tetreb je, Vitomire, kao gospodin bog. Svi o njemu govorimo, a nikad ga niko nije vidio
             ni čuo.
                    Vitomir odmah postaje još življi.
                    — E nemoj, gospodine! Nemoj tako! Što se tiče Boga, to je druga stvar. Znaš što se kaže: Bog i
             božja pravda! E, to je, vidiš ...
                    I sam već pod pićem, Kalina odmahuje rukom i mrmlja na nemačkom.
                    — Šta ovaj blebeće?
                    Turković ga umiruje, a Vitomir nastavlja.
                    — A, ne, ne! Pravda, to je ...
                    — Ućutkaj tu budalu! — kaže nestrpljivo Kalina.
                    — Čekaj, pusti ga da govori! — brani se tiho Turković, koji bi hteo dokraja da čuje Vitomirovu
             misao.
                    — Ali, šta imaš da čuješ? Pijano blejanje ili neku novu laž i novo lukavstvo. »Bogami, bogami!«
             Stalno pozivaju boga da im pomogne u laganju. Neka idu do đavola, zajedno sa njihovim bogom —
             rugao se Kalina.
                    — Pa dobro, ali pusti!
                    Inspektor je zaista umuknuo. A Vitomir, kao da nije ni primećivao kratku i prigušenu prepirku na
             nemačkom, govorio je dalje, mašući kažiprstom desne ruke.
                    — A, ne, ne! Pravda, gospodo! Prav-da! Nema je mnogo na svijetu, ali što je manje ima, to više
             vrijedi; i spora je, jeste, i hoće da zadocni, ali prije ili poslije — stigne. Zato ja uvijek kažem: na pravdu
             se nasloni, pa se ne boj! Prav-da! Samo pravda!
                    Tako je vikao Vitomir, zaboravljajući na boga koji mu je, očigledno, poslužio samo za to da na
             njega za trenutak nasloni svoja razmišljanja o pravdi.
                    Ko zna dokle bi trajala priča o istoj stvari da sudija nije kratkim upadicama vešto skretao
             razgovor na drugo, tako da je seljak, kao po nekom programu, nizao svoje monologe o raznim
   84   85   86   87   88   89   90   91   92   93   94