Page 89 - Znakovi

jedna.
I zaklinje se bogom i životom i očinjim vidom.
Turković upija svaku njegovu reč, a Vitomir pijucka i gnezdi se i klikće u mestu, i veze i kiti
toliko da, na kraju, sve šume oko Dikava postanu pune tih dumača a dumače pune tetrebova, i samo se
treba potruditi do njih i pobiti ih sve redom, onako slepe i raspevane.
Sudija se smeška zadovoljno, jer njemu nije toliko stalo do tetreba koliko do Vitomirovih priča i
maštanja.
Drugi trenutak nastupa ovde Pod grabićem.
Posle četiri dobra sata naizmeničnog jahanja i pešačenja, popadaju kraj izvora, prihvate se hladne
vode i rakije, zatim večeraju, peku kafu i razgova-raju, ponajviše slušaju neumomog Vitomira, dok ne
pozaspu od hladne noći, pića i umora.
I većeras tako Turković posmatra i prati razne vidove i stepene Vitomirovog pijanog pričanja. On
mu već poznaje tok i naslućuje kraj. Iz početka veselo i živo, puno obešenjačkih aluzija, ono će postati
bezočno fantastično, zatim tužno, pa svečano, i na kraju će se verovatno izgubiti u buncanju i
jednoličnom ponavljanju nejasnih reči, kao u nekoj pesmi ili molitvi bez vidljivog smisla. A sve će se
završiti snom, nekim naročitim seljačkim spavanjem iz koga on svakog trenutka može da upadne u reč,
ako bi ona dvojica pored njega počeli da razgovaraju i ako bi se njemu učinilo da i on treba da kaže
svoje.
Sad su još u fazi šala i zadirkivanja. Sudija bocka Vitomira i, da bi ga izazvao na razgovor,
izražava sumnju u postojanje tetreba pod Dikavama. SeIjak povišenim glasom uverava o protivnom i
opisuje tetreba kome sada zna ne samo glas i težinu nego i boju perja i »narav čapkunsku«.
— Ja tebi kažem: sutra ćeš ti njega snijeti u Višegrad, ako bog da, pa će se svijet kupiti i čudom
čuditi. Ništa ti ne brini, gospodine!
Sudija izaziva dalje.
— Tvoj tetreb je, Vitomire, kao gospodin bog. Svi o njemu govorimo, a nikad ga niko nije vidio
ni čuo.
Vitomir odmah postaje još življi.
— E nemoj, gospodine! Nemoj tako! Što se tiče Boga, to je druga stvar. Znaš što se kaže: Bog i
božja pravda! E, to je, vidiš ...
I sam već pod pićem, Kalina odmahuje rukom i mrmlja na nemačkom.
— Šta ovaj blebeće?
Turković ga umiruje, a Vitomir nastavlja.
— A, ne, ne! Pravda, to je ...
— Ućutkaj tu budalu! — kaže nestrpljivo Kalina.
— Čekaj, pusti ga da govori! — brani se tiho Turković, koji bi hteo dokraja da čuje Vitomirovu
misao.
— Ali, šta imaš da čuješ? Pijano blejanje ili neku novu laž i novo lukavstvo. »Bogami, bogami!«
Stalno pozivaju boga da im pomogne u laganju. Neka idu do đavola, zajedno sa njihovim bogom —
rugao se Kalina.
— Pa dobro, ali pusti!
Inspektor je zaista umuknuo. A Vitomir, kao da nije ni primećivao kratku i prigušenu prepirku na
nemačkom, govorio je dalje, mašući kažiprstom desne ruke.
— A, ne, ne! Pravda, gospodo! Prav-da! Nema je mnogo na svijetu, ali što je manje ima, to više
vrijedi; i spora je, jeste, i hoće da zadocni, ali prije ili poslije — stigne. Zato ja uvijek kažem: na pravdu
se nasloni, pa se ne boj! Prav-da! Samo pravda!
Tako je vikao Vitomir, zaboravljajući na boga koji mu je, očigledno, poslužio samo za to da na
njega za trenutak nasloni svoja razmišljanja o pravdi.
Ko zna dokle bi trajala priča o istoj stvari da sudija nije kratkim upadicama vešto skretao
razgovor na drugo, tako da je seljak, kao po nekom programu, nizao svoje monologe o raznim