Page 92 - Znakovi

RAZGOVOR

Visoko iznad Sarajeva, na strmoj uzvisini ispod Hreše, na mestu zvanom Bijeli kamen, sede
četvorica seljaka, dva brata Baljemeza, Huso i Suljo, zatim Mehmed Softić, seoski muktar, i neki Avdo
Kadro, visok, mršav, govorljiv i nastran čovek; on je pola varošanin a pola seljak, i više je u sarajevskoj
čaršiji nego ovde na ovoj visiji. Svi ga zovu Avdić.
Sunce je zašlo negde za Humom i na Hreši leži senka sa poslednjim tragovima rumenila, ali u
daljini, tamo negde u dnu Sarajevskog polja, iza Blažuja, vidi se obasjan i ustreptao, kao tečan, predeo
zelenila: u svojoj nestvarnoj lepoti, koja neće trajati više od nekoliko trenutaka, on podseća na neku
sjajnu, bogatu i nedostižnu obetovanu zemlju iz priča.
Muktar i Avdić su na povratku, iz varoši, a braća Baljemezi se vraćaju sa posla i seli su, po
drevnom običaju, da se odmore na Bijelom kamenu. Svi puše muktarov duvan koji, zajedno sa sutonom,
čini da je umornim ljudima svaki razgovor lakši i odmor slađi.
A ovom razgovoru to i treba, jer su svi razgovori koji se ovog leta i ove jeseni vode na Bijelom
kamenu, kao i svuda gde se dva težaka sastanu, pre teški i gorki nego laki i slatki, jer to su razgovori o
— suši. To nije ono redovno seljakovo vajkanje, ona koketerija sa prirodom koja ga nagoni da nikad
neće da prizna da je zaista rodilo i da će žetva biti dobra, nego sve još nešto uslovljava i zateže. Ne, ovo
je stvarni jad i crna briga koja obavija svaku rečenicu, prodire u reč i uvlači se među slogove svake
pojedine reči. To su te godine kad seljakov govor postaje bolno sažet i slikovit, kad se na njegovom licu
od silnog mrštenja i stezanja vilica stvaraju one čudne bore, neobično po pravcu i obliku, bore kakvih
nikad nema na licu građanina. To su ta vremena kad seljak dolazi u bezizlazan položaj, kad ga izdaje
njegova nevelika sposobnost rasuđivanja, čak i njegova atavistička lukavost, pa kao uplašena zverka nit
može da miruje, nit ume da nađe spasonosan pravac kretanja. Tada već i inače labava seoska zajednica
prsne u sitne komadiće i svak spasava samo sebe i svoje, kako zna i može, a to zajedničku nevolju čini
samo većom i težom. U takve dane zaista takozvana »sudbina« vlada mislima i osećanjima čoveka
seljaka i tada, naravno, njemu izgleda da »Bog jedini zna šta radi«. Jer prazan stomak i smućena misao
rađaju priviđenja.
U ovom trenutku, ovde na Hreši, iznad Sarajeva, nevolja još nije takva ni tolika, ali nije ni daleko
od toga. Bela žita su propala svuda, osim pored reka, ali kukuruz se još bori, »polovina ga nema«, kako
kažu seljaci, a ta druga polovina zavisi od iduće kiše. Još ima pokoja voćka, šljive su od žege sazrele pre
vremena i opale, ali jabuke i kruške su u osojnim krajevima rodile, nađe se i pokoji krompir, ma bio i
sitan kao zrno sa brojanica.
A ide zima, sirotinjski dušmanin. Sve je još suvo, i zeleno je, ukoliko nije sagorelo od letošnje
žege, ali se u ovo doba dana i godine na ovom mestu javlja slab vetar sa jedva osetnim i tankim pa ipak
neprevarljivim dahom zime koja dolazi. Od toga se u čoveku diže drevni i zakržljali nagon selice, kao
daleko, nerazgovetno i žalovito kliktanje ždralova, i ne nalazeći odjeka nigde u njegovim mislima i
urođenim navikama, pretvara se u onu predzimsku zabrinutost i potištenost naročite vrste.
U ovom trenutku blešti onaj nevidljivim suncem obasjani predeo u daljini kao potpuno nestvaran,
kao da u njemu nikad nema zime a uvek ima hrane, i kao da tamo dole sve u isti čas i klija i raste, i cveta
i dozreva, ali isto tako nestvaran dolazi čoveku i čudni sumrak koji se kao poplava penje iz doline prema
visokoj Hreši. On je i noć i dan i nije ni jedno ni drugo, i u njemu gube snagu navike i propisi dana i
noći. Tu se i kod najtupljeg čoveka krene mašta, a kod mnogoga sa maštom i jezik, koji je inače vezan
urođenim strahom i svakojakim obzirima. Svemu tome pomaže i duvan, koji u ovom času kad je stomak
prazan, telo umomo, a vidik slab, zanosi i opija i dobru glavu.
A ovom Avdiću i ne treba mnogo. U njega je bujna mašta i razvezan jezik. Svi se prave da ga ne
uzimaju ozbiljno, pa ipak ljudi vole da se okupe u čaršiji oko njega, da ga ponude cigaretom i da slušaju
kako vešto i slobodno govori ono što oni nikad ne bi mogli smisliti, ili što, sve i da pomisle, ne bi smeli
kazati.
I večeras, dok su se vraćali, uzbrdo, iz varoši, muktar ga je korio što je nasred Baščaršije, kraj