Page 88 - Znakovi

LOV NA TETREBA

Na mestu zvanom Pod grabićem, nedaleko od gorskog izvora, sede višegradski sudija Turković i
inspektor finansijske straže Anton Kalina. Oko dobre vatre od grabovih grana, koja u planinskom sutonu
izgleda kao krupan događaj, kreće se lako seljak Vitomir Tasovac iz Dikava.
Na toj maloj zaravni, na domak sela Dikava, sedne i odahne svaki seljak na povratku iz kasabe i
zapali cigar-duvana, ako ima. Takva je potreba i takav običaj. A grabić i nije u stvari grabić nego grab,
velika, crna i crvotočna grabina. Grabićem ga je prozvao Vitomirov deda kad se, pre mnogo godina, pod
njim odmarao. Tada je to bio grabić, a sada je nakazan, kvrgav, opaljen pri dnu putničkim vatrama i
iseckan čobanskim sekiricama; s jedne strane crn i natruo, a s druge pušta nove, zelene i čvornate grane.
Tu Vitomir toči gospodi rashlađenu rakiju i okreće na žeravici dugačak šiš probranog i vešto
izmešanog mesa. Širi se miris prženog sala, duvanski dim se meša sa visokim plamenom grabovine. Kraj
njih je rasturen lovački pribor, a malo podalje privezani njihovi konji. Mrak se sklapa oko njih i njihove
vatre. Piju pre jela, a kad stanu da jedu, zalivaju zalogaje.
Inspektor i sudija vode neki dugačak razgovor na nemačkom. Prvi se žali na Bosnu, na život i
svoju sudbinu, a drugi ga teši i umiruje. Vitomir iz početka ćuti i dosađuje se, ali posle svakog gutljaja
mora da uputi bar po jednu reč mesu, hlebu, vatri ili rakiji, za svoj račun i na svom jeziku.
Nije ovo prvi put da ih Vitomir izvodi do svog sela »na tetreba«. Izlazili su i lane, nekako u ovo
doba godine, zanoćili Pod grabićem, proveli dobar deo noći u piću, jelu i razgovorima, pospali i —
prespavali trenutak pred zoru kad je trebalo krenuti u lov. Sutradan ih je, onako mamurne, Vitomir
uveravao da se on probudio na vreme, čitav sat pre zore, ali su oni tako tvrdo spavali da nije imao srca da
ih budi. I sve se svršilo njihovim prilično neuverljivim i ravnodušnim prekorima i Vitomirovim novim
pričama o tetrebu i o novim, još većim izgledima na dobru lovinu.
Tako su, evo, i ovog proleća počeli da izlaze »na tetreba«.
U tim izlascima, kojima se podsmevaju varoški lovci, svi učesnici nalaze svoj račun i svoje
zadovoljstvo. Sudija Turković, dobar i pametan čovek, rodom iz Slavonske Požege, veseljak i neženja
koji voli lov i razgovor i život u prirodi, toliko je zavoleo Bosnu da ne može da se nagleda njenih predela
i nasluša njenih ljudi. Inspektor Kalina, koji je nekad, na početku karijere, u ludoj avanturi izgubio
oficirski čin i čast, a sada životari kao mračan i slomljen čovek, nesrećan u braku, voli društvo vedrog
Turkovića i lovačke izlete sa njim, a nadasve voli rakiju, svoju jedinu i poslednju utehu. (Kalina oseća
kako mu se ova brda stežu oko vrata, naročito u predvečernjim časovima, i samo rakija može, bar
trenutno, da ga oslobodi te omče i prenese u spasonosni san. A sutradan počinje igra iznova. Od tog
naizmeničnog dejstva bosanskih brda i bosanske rakije, Kalina postaje sve više tup i mrzovoljan, zazire
od dnevne svetlosti a boji se noći kao smrti.) Vitomir sa Dikava voli razgovornog i darežljivog sudiju,
njegov duvan, barut i lovački pribor, a naročito uživa u tom da s gospodom sedi i pije i da, obraćajući se
njima, sam sebi priča tobožnje doživljaje i svakojake priče koje odavno leže u njemu i samo traže priliku
i slušaoce. I na kraju, ta lovačka teferičenja dobra su i za Vitomirovog tetreba, ako postoji, jer bi po
njima mogao da živi i dočeka duboku starost, pevajući svake godine svoju ljubavnu pesmu tamo negde
ispod Dikava.
Dva su trenutka u toj Vitomirovoj komediji dragocena za Turkovića.
Prvi je kad seljak siđe u Višegrad, svrati oko ručka sudijinoj kući i, pušeći njegov duvan i pijući
njegovu kafu i rakiju, stane da priča o tetrebovima.
Odmah u početku Turković ga izazove polušaljivom primedbom da u tom kraju nema, i nikad
nije bilo tetreba. Nato se Vitomir uzbudi toliko da mu sve drhti ruka i u njoj čaša sa rakijom. Čovek
bujne mašte i veliko pričalo, on je, verovatno, izmislio i ovu priču o tetrebu, bar o ovom određenom
tetrebu koji treba da je u te i te dane na tom i tom mestu, ali tu svoju priču brani strasno i uporno.
— Ima, gospodine, kako nema! To su tebi nalagali neki. Ima jedna dumača iznad Dikava u kojoj
se tetrijeb, da prostiš, mrijesti i pjeva, na nedjelju-dvije prije Đurđevdana. Da ti ga je samo čuti! Stoji ga
piska: cì, cìk, cìk! Ti bi reko: dobar kosac negdje kosu oštri. Ja mislim da ima u njemu deset oka k’o