Page 87 - Znakovi

Rien! ... Rien! ... L’eau naturelle!
Sve dotle su se u drugim ložama još uvijek smijali i razgovarali, pojedini parovi igrali i muzike
svirale, ali tada Kriletić udari pesncom u astal i đipi uvis. Gazda odskoči od njega među kelnere.
— Udri, burazeru! — viknu onaj od Izvozne banke, iz lijeve Iože.
Kelneri poletješe na Kriletića, ali on diže mramomu ploču sa stola i sruči je, sa svim što je bilo na
njoj, među njih.
Stade vriska žena i opšte bježanje. U taj mah neko ugasi sva svjetla odjednom. U tami nastade još
veća gužva i graja. Svaki čas neko jaukne ili neko padne na bubanj ili koji drugi instrument. Još uvijek se
čuje gazdin glas:
— Domnilor! Va rog, domnilor! 1
Pregrada između naših loža škrinu i zaprašta, pa se stropošta u opštoj buci i jaukanju.
— Udri, pobratime, evo mene! — dovikuje onaj od Izvozne banke.
— Šta je ovo? Šta hoćete vi? — viče neko.
— Skandal hoću — odgovara Kriletić odnekud nasred sale.
A onaj od Izvozne banke bije u mraku koga stigne i samo psuje Savaota. Svaki čas nešto prernu
ili razbiju s tutnjem i zveketom. Između toga se razabiru samo pojedini glasovi. Jedan od naših odnekud
iz mraka ponavlja neprestano:
— Kolega, ali kolega, molim vas. Nema to smisla.
A napolju neko rumunjski, uporo i uzaludno, doziva policiju.

1 Gospodo! Molim vas, gospodo!