Page 82 - Znakovi

— Aa, biću, kako neću! Nego, tebi takvoj ne bi ništa vrijedilo. Šta će ti život? I šta bi da me
nadživiš?
— Znam ja šta bih. Nedjelju dana da Bog veliki da! Samo da jednom pare u mene budu.
— E, to nećeš doživiti! Nisu pare za ženskog džepa. To ni Bog neće. To se zna.
Razgovor staje. Ali u vazduhu lebdi poslednja reč zamrle prepirke, i žena uspeva da je uhvati:
— Šta se zna? Zna se ovde na Dikavama.
— E, to jeste. Ovo su Dikave a nisu tvoji Đurovići u kojima može svašta biti, pa zar i to da žene
pare drže.
Tišina. Uzdah:
— Eeeh, dragi moji Đurovići! Lijepo selo moje!
— I jeste vam lijepo selo! U svijetu ga nema.
— Jeste, bogme, lijepo i uljudno.
— I ne bilo uljudno! U vas je žandarska kasarna usred sela, pa vam žandari šetaju serbez po
kućama i uče vas boljoj pameti i uljudnosti. Zato u vas i biva da krmad, rijući žir po šurni, iskopaju
udavljeno kopile.
— Nisam ja u očevoj kući nikad žandara vidila. Ubrani bože! A jesam ovdje, za trideset i jednu
godinu, i vidila i čula svašta, što se nigdje čuti ni viditi ne može; svašta, samo nikakva dobra nisam.
— De, de, nije tebi na ovijem Dikavama rđavo bilo. I u nas se i jelo i pilo i pjevalo i igralo. Nego,
prošlo je vrijeme, pa si zaboraviia.
— Duše vi nemate! — kaže žena, rastavljajući reč od reči.
— Šta će nam duša? A ako nam baš zatreba, možemo u svako doba sići u Đuroviće pa uzeti malo
u zajam.
— Ništa vam to pomoglo ne bi, jer ta se travka ne prima i ne raste na ovoj strmeni.
Vitomir ne odgovara. Ni dosada se oni nisu pravo i neposredno obraćali jedno drugom, nego
nekako čudno i zaobilazno, kao da govore preko posrednika i tumača: svako izgovori polako i
razgovetno to što ima da kaže, a zatim čeka, u tišini, šta će mu otporučiti onaj sa druge strane prostorije,
ispod svog ćebeta, kao iza busije. Zato je njihova prepirka tako avetinjski mirna, hladna i spora, i zato se
diže i pada potpuno neočekivano, bez veze sa predmetom razgovora. Sad je odjednom stala, i to potpuno
i beznadno, kao pokvaren mehanizam. Na jednoj i na drugoj strani ostaje samo misao na daleko,
nedogledno proleće, kad će sve biti bolje i drukčije, kad će Jevda prohodati bar oko kuće, a Vitomir stati
opet na noge i poći slobodno među ljude, za poslom, za rakijom i razgovorom, kad nikom neće padati na
pamet svađa ni dolaziti ovakve reči na usta.
Tišina, koju ne remete ni jedno ni drugo, kao da čekaju hoće li se išta desiti, hoće li se iko javiti
otkud. Ali ništa se ne dešava i nikog nema da se javi. Vreme izgleda neprelazno i ćutanje doživotno. Pa
onda opet dva glasa pokušavaju da se dignu, samo za trenutak.
— Eh — kaže žena —eh!
— Jà ... jà!
Očigledno, oboje bi želeli da produže spor, ali ti iskidani slogovi nemaju u sebi snage za to i, ne
nalazeći odaziva, gube se i padaju, i gasnu u tišini koja je gora i teža od svega.