Page 81 - Znakovi

ZIMI

Hladno i pusto u sumračnoj prostoriji bez prozora koju zovu »kuća«, a koja je u isto vreme i
kuhinja i trpezarija i ostava i spavaonica za ostarele članove porodice. Na ognjištu više pepela nego
vatre. Slaba svetlost zimskog popodneva pada odozgo, kroz badžu. Ne zna se tačno koje je doba. Neka
studena, ujednačena mrka večnost. Izgleda da nema živa stvora. A tu su ded i baba, Vitomir i Jevda,
povučeni u mračne uglove prostorije, tako da se ne primećuju dok se jedno od njih ne makne ili ne
oglasi. Snaje su sa decom po sobama. Oba sina u šumi; izvlače nekakvo drvo, pre velikog snega.
Jevda je bolesna. »Pokvarila se« ima dve godine i gotovo stalno leži, a kad se malo digne, vuče
se kao prebijena. Vitomir je dobro preko ostalog dela godine, i obilazi posao sa sinovima i u Višegrad
slazi na konju, ali kad nastupe vlažni zimski meseci, i on sedi nepomičan kraj ognjišta. (»Srce zdravo, ali
noge ne mogu.«)
Tridesetak godina su živeli obično, gotovo dobro, kako se živi ovde na Dikavama. Osmoro dece
su izrodili. Troje je umrlo. Dva sina, oženjena, žive tu sa njima. Kćeri su se poudavale po okolnim
selima. Imaju unučad već na udaju i za ženidbu. Sve obično. Ali u poslednje vreme, otkako »ne valja«,
žena je promenila narav. Preko godine dok je lepo, Vitomir i ona se malo i susreću, a još manje govore.
Ali zimi kad ostanu ovako vezani za kuću i sami, oni ćute kao dva stranca. A kad se desi da progovore,
pregone se kao dva nemoćna a nepomirljiva neprijatelja.
Ćutanja su duga, studena i potpuna, a kad se prekinu, biva to nekako naglo i neprirodno. Prvo
jekne ili uzdahne žena, muklo a upadljivo, kao da izaziva.
— Eh ... eh!
Kad se to nekoliko puta ponovi, makne se čovek u polumračnom kutu, stane nešto da čeprka oko
svoje lule, i uzgred kaže:
— Opet ne valjaš.
— Nije — odgovara žena tiho i nejasno, kao da je zevnula.
— Kako nije? Sva si se razobručila i samo nešto šišti i otpuhuje iz tebe.
Tišina koja izgleda bezdana i vreme koje se čini beskrajno. Bez šuma i vidljiva pokreta, Vitomir
je zapalio lulu koja ne svetli. Dim se ne vidi i duvan ne oseća.
— Eh — kaže žena — eh!
— Jà ... jà!
Ne gledaju se i ne vide se, jedva se čuju, a svako ipak zna i shvata šta se sve krije u teškim
skraćenjima tih slogova kojima se gađaju.
Posle duge stanke, ali kao da nastavlja razgovor, žena kaže nešto nejasno, pominjući »lijepu
smrt«.
Izgovarajući reči preko kamiša, potpuno za sebe, čovek gunđa sa prizvukom studene šale:
— Eh, smrt! Ama nije lako umreti, valja se napatiti. A ako si baš nakastila umirati, a ti umiri što
prije, da ostanem udovac dok sam još koliko-toliko u snazi, a ne pod starost, kad posve gronem i kad me
više nijedna neće htjeti.
Jevda koja se inače preko cele godine, u razgovoru sa snajama i sinovima, stalno žali na svoju
slabost i predviđa blisku smrt, odjednom uzjogunjeno, ali tiho i kao uzgred, kaže:
— Nigdje ne piše ko će ostat udovac, a ko udovica, ni ko će koga nadživeti.
— Ah, piše, kako ne piše? — kaže Vitomir isto tako mirno, usturivši se malko na drvenom stocu.
— I to piše ovako: koliko god ti uzživiš, ja ću te nadživiti. Makar godinu!
— Nadživi, kad si tako lakom na život. Nadživi, brate! Dabogda sto godina živio, i više, i ostario
k'o niko tvoj! Ostario, pa ti vrapci ljeb iz ruku kljuvali, a ti se ne mogo braniti! Eto, brate, nadživi!
Ali Vitomir i ne sluša njene reči, koje ne čuje prvi put i koje on svrstava sve pod opšti pojam:
ženska kuknjava. On se ustura jače na stolici:
— Makar godinu dana!
— Pa i da bude tako, šta ćeš biti bolji?