Page 76 - Znakovi

Turaka.
Oduvek je selo, zajedno sa svim ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te
soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko
god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i
prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i
nezgoda. Dok sve to podmiriš i skloniš s puta, ti ogoliš i otančaš da ti posle ni so ne pomaže. I šta dođe
od tvog grumena soli do tebe? Dok svaki od njih samo jednom lizne, ne ostade ništa. I tako čovek stoji
na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito
nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg. A so je život. Hrana i krv i
toplina i snaga koju možeš u torbi doneti i sačuvati za najgore doba godine, i za čeljad i za stoku.
Možes — kad je ima. Ali kad je nema ni za lek, i evo se navršava ubrzo godina da niko zrna soli
nije vidio. Obljutaveo život, omlitaveli ljudi i ubleđela deca. Poodrasli muškarčići govore nekim
piskutljivim glasom, kao da se nikad neće zamomčiti. Odrasli se brzo zamaraju na poslu, a rade ga teško
i bez volje. Marva se vuče kao prebijena, krmeljivih očiju i dlake bez sjaja; jede, i opet nikad nije sita.
Sve doskora ljudi su trpeli i podnosili, držeći se opšteg mišljenja i pravila: da se nikad i ni zbog
čega ne silazi i da se nikako ne stupa u dodir sa novom vlašću i ne meša sa novim ljudima. Ali od nekog
vremena i to se menja. Teško bi bilo određeno reći kad je to počelo i u čemu je promena, ali promena
govori sama. A počelo je kod mlađih ljudi i kod žena.
Nekad se svako pominjanje soli i nestašice soli smatralo neumesnim i nepristojnim. A sada
mladići, u prazničnim razgovorima, govore otvoreno o tom. Mladost ih goni. Jedan je pred svima rekao
da ne treba trpiti bez nužde i da bi on kadar bio sići sa još dvojicom drugova u Polje, nabaviti nešto soli,
ne kazujući ko je i odakle je, i zaobilaznim putem se vratiti, bez ikakve štete po selo. Stariji su ga ukorili
zbog toga kao da je rekao nešto ludo i bogohulno. Ali ni posle toga nisu mlađi ljudi prestali da bacaju
poglede put belog naselja u Polju, samo nisu kazivali glasno šta misle.
A žene, mlađe žene koje imaju nedoraslu decu, bile su još odlučnije i oštrije, samo ne javno i ne
glasno. Njihovo područje, to je noć, noć i bračna postelja. Kad deca pospu i selo zamre u tami, između
muža i žene ide šapat o soli. Muž ćuti i pravi se da spava, i zaista mu se spava, ali žena govori. Najpre
blago i zaobilazno, pa zatim sve otvorenije i oštrije.
— Slušaj, ne znam šta vi ljudi mislite i da li išta mislite, ali ja više ne mogu. Nije mi zbog mene,
nego zbog ove djece što mi pred očima kopne i propadaju. To ne mogu da gledam. Ako se starcima
umire, oni nek pomru, ali što vuku ovu nejač za sobom? Nit umiju da nabave što treba živu čovjeku, nit
puštaju druge da sami nabave, nego sjede skamenjeni. Dovijek se kamenili!
Umoran čovek brani se od tog glasa, ali žena ne prestaje. Sad govori opet blaže, ali sa providnom
namerom, lijući mu u talasima svoj topal dah pravo u uho.
— Kažu, silazio jedan iz Zavalja dolje, i sćerao na konju lučevinu, i ništa mu nije bilo. Lijepo ga
ljudi primili, dao lučevinu a uzeo so, i još mu pride dali.
Čovek se odmiče, ali dok god ne zaspi ne može da ne misli o onom što je čuo. A kad zaspi, on
često sniva o soli i o zamršenim načinima kako bi se do nje moglo doći.
O soli svi snivaju i u snu i na javi. So im se priviđa kao voda putnicima u pustinji. Telo mučeno
potrebom vidi ono čega nema. I to ih zaluđuje i zavodi. Nepoverenje se useljava među ljude,
nepoverenje i zla volja, pa svi sumnjaju jedni na druge i ogovaraju se i optužuju međusobno da kriju so i
da potajno sole svoju čeljad i stoku. Da se pokrve, a ni oko čega.
A sad je, evo, i u istoj kući izbila svađa i raspra. I to u kući gdje je nikad nije bilo. Ovi krupni i
brkati Nikači slušali su poput male dece majku koja im je, otkako za sebe znaju, bila i otac i majka, a sad
najmlađi ustaje otvoreno protiv nje, a dvojica starijih, i sami pokolebani u sebi, podržavaju je samo iz
pažnje i obzira, mlako i neiskreno.
Razgovor koji je tako naglo izbio i oštro krenuo, zastao je odjednom. Na ovom neće i ne može
ostati, ali dalje se, za večeras, nije moglo i nije smelo. Svi su ćutali. U tišini koja je nastala, čuo se jače
fijuk novembarskog vetra, kao neprijatan odjek umuklog razgovora. Jedan za drugim, sinovi su se dizali