Page 75 - Znakovi

PRIČA O SOLI

Vetar tutnji i badži i fijuče ispod vrata. Dim ujeda za oči. Nikom se ne govori i niko ne može da
ćuti. Oko vatre sede tri brata Nikača. Teški i brižni seljaci na ovoj visini iznad Miljacke. Među njima je,
jedino žensko, njihova majka, stara ali još snažna žena koja je mlada ostala udovica, a koja se oduvek u
svima stvarima priznaje i pita kao muška glava. Ona sada i govori najmlađem sinu, Radinu, ali ne gleda
u njega nego u laki puhor na ognjištu, koji podrhtava od hladnog jesenjeg vetra.
— Ako ti ne znaš, ja znam. Iz tvoje kuće taj smrad ide. Ti i tvoja lijepa žena spremate torbe, da
budete prvi kad se pođe tamo dolje po so. I da ne bi sami sramotni bili, nagovarate i druge.
— Nikom ja ništa ne govorim — kaže mrgodno Radin, gledajući preda se — jer meni do
razgovora nije.
— Tvoja žena priča djeci i drugim ženama priče.
O kraljevima, o dalekim zemljama, a sve navodi govor na jedno: na so, pa na so.
— Pa ko ovdje o tom ne govori? Ko ne govori, taj misli — upada Radin mrzovoljno.
Ali starica nastavlja oštro i podrugljivo kao da ga i ne sluša i ne čuje.
— Jeste, priča tvoja krasna žena, jedno priča a na drugo misli. Bio, kaže, kralj pa udario velike
poreze i danke na so, pa narod da polipsa od svakojake bolesti...
— Lipsavaće, bogme — mrmlja zlovoljno Radin.
— Pa: bog kaznio kralja i sva mu djeca pomrla; pa: ko siđe u polje i pomiješa se s tamošnjim
ljudima, taj će se i osoliti; pa: neće ostati živ ko se do novine ne osoli.
Tako je govorila starica, oponašajući snahu razvlačenjem slogova i krivljenjem usta, a onda
napusti sve to, okrenu se sinu i svojim prirodnim dubokim glasom, gledajući ga pravo u oči, progovori
čvrsto.
— Ti, Rade, ako si čovjek i isto ono što i mi, a to jesi i to moraš biti, nemoj da slušaš što ti žena
govori, nego joj naredi da uvuče jezik i ne buni ionako zbunjeno selo. Ona je meka i lakoma. Odozdo je
starinom, pa sad, kad je na nas naišla nevolja, vuče je nešto tamo dolje, gdje joj je korijen i prava svojta.
Ali nek ne svlači što je naše — čuješ! — jer ću joj ja ovako stara stati na put, pa će se ruglo pričati.
Umešala su se oba brata. Odobravali su majci, ali nastojeći da je umire i da njene reči ublaže
svojim rečima koje nisu menjale stvar. Radin je ćutao, ne dižući pogled.
Tiho i neosetno uđe tako nesloga u seljačku zajednicu, i u prvo vreme i ne primećuje se naročito.
Tek nešto duža ćutanja i brži razlasci posle jela. Zakretanje glave i kolebljivi pogledi pri susretima u
poslu ili pri dodavanju nekog predmeta. Odmor i razonoda uvek odvojeno i bez iskrene radosti. Jedva
primetni, sitni znaci. A ipak se oseća da negde u dubinama zajednice nešto vri i puca, kao vulkan koji će
kad-tad izbiti. Nelagodnost raste. O svemu se govori više nego o onom što je uzrok spora i nesloge, ali u
stvari svaki od članova misli samo o tom i u sebi postavija pitanja i sprema odgovore, pa kad sukob
izbije na površinu i prepirka prasne, svaki ulazi u nju sa već gotovim optužbama i sa spremljenim
odgovorima na tuđe optužbe.
I ovaj spor zbog soli tinjao je dugo, a sad, kad se o njemu otvoreno govori, vidi se da još nije zreo
ali da sazreva brzo i da se neće moći zaustaviti. Ne javlja se on samo u ovoj porodici i ovom prilikom,
nego već mesecima seljak, hteo ne hteo, mora da misli o soli i svojoj muci sa njom.
Već godinama niko iz sela ne silazi dole u Polje gde se sa obe strane Miljacke brzo razvija i sve
lepše raste tursko naselje. (Kad je dan vedar, lepo se vidi, kao bela tačka, kamena munara i grobljansko
kamenje oko nje.) Selo ograničava i smanjuje svoje potrebe, odriče se trampe i kupovine i prodaje, i
svakog posla zbog kog valja silaziti u ravnicu, zabranjuje svojima odlaženje »dolje, u novinu«. Ali kako
godine prolaze i dole u Polju niču magaze i hanovi, prodavnice i kuće skladna izgleda i ponosna držanja,
ti napori sela bivaju sve teži. Sve bi se još nekako moglo podneti da nije te zlosrećne soli i stalne potrebe
za njom. A so se zaustavlja dole kod novog naselja, ima već nekoliko godina. I sve je ređa, sve skuplja, i
sve se teže nabavlja. Ipak, sve do ove godine ponešto je dolazilo i do sela na visokoj ravni. Ali od
početka ove godine zrno jedno ne prolazi dalje. Ko hoće soli, mora da siđe po nju i da je nabavlja od