Page 78 - Znakovi

KOSA

Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne
vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci
pazaruju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza.
Dan, dan, dan ... cin, cin ... ten, ten!
Tako povazdan odjekuje čaršijom.
Seljak ne misli mnogo ni dugo unapred o poslovima, ali u trenutku kad posao svršava, on sav
legne na njega i tada misli uporno, usredsređeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i
kupovanje kose.
Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao
da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.
Prvo malo porazgovara s ljudima i raspita, zatim prođe nekoliko puta ispred svih gvožđarskih
magaza, i najposle se reši i uđe u onu koju najbolje poznaje. Trgovac ga pita šta mu treba, a on odgovara
lukavo, nejasno, i samo prelazi očima preko povešane robe, tražeći kose. Najposle, malo se oda on, a
malo pogodi trgovac, i šegrt iznese pred njega željene kose, umotane jutom, uvezane likom u snop, kao
sablje.
Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je
obema rukama, prinosi obrazu kao pušku i gleda niz oštricu, kao da nišani. Pljucka na čelik, liže ga i
trlja. Pored njega stoji šegrt, sitan i krezub, a očice mu već igraju, lukavo i nedetinjski.
Kad izabere i odvoji dve-tri najbolje, seljak izlazi sa njima napolje i tu stane da kuca svakom
kosom o kameni dućanski prag, jednom po jednom, dugo i pažljivo. Šegrt je pošao za njim i ne skida
pogleda sa kosa, a on bi dao mnogo da se može osloboditi toga vižleta i ostati nasamo sa kosom koju
ispituje; tako bi joj, čini mu se, lakše otkrio nedostatke. Trudi se da zaboravi i šegrta i sve oko sebe.
Kucne kosom o kamen, pa je odmah prinese uhu, kao horovođa zvučnu viljušku, osluškuje dugo zvuk
čelika i prati ga i onda kad ga niko više ne čuje. Izraz lica mu je potpuno zanesen i odsutan jer, idući za
tim zvukom, on i nije tu u čaršiji, gde nema šta da radi i gde dolazi samo po nuždi, nego negde u svom
čairu, u jeku kosidbe, gde čuje tu istu kosu kako, već nasađena i otkovana, sikće kao guja u travi i
prevaljuje otkose u pravilnim polukružnim šarama niza strmu livadu.
Seljaci u prolazu zaustave se i zastanu trenutak-dva pokraj njega, osluškuju i sami, čine primedbe
i daju savete, ili prosto kažu da sve to kucanje ne pomaže mnogo, jer nema više nekadašnjih varcarskih
1
kosa . Vitomir svakom odobrava, ali u stvari ide samo za svojim uhom i svojom mišlju.
Dugo tako kuca i osluškuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje, veliko i nasleđeno čaršijsko
strpljenje, pa ne iziđe na vrata i ne stane mirnim glasom, u kom ima slabo savladane ljutnje, da ga
savetuje i da mu preporučuje da izabere slobodno jednu od dve najbolje.
— Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzmeš; tu falinke biti ne može.
—Jà! — kaže seljak, ali ne zato što je saglasan, nego da bi dobio vremena da razmišlja slobodno i
nezavisno od trgovčevih reči.
Tu je ona što na tamnoj površini nosi krupan i Vitomiru nerazumljiv natpis zlatnim slovima
»Boehme Sohn, Wiener Neustadt«, i koju seljaci zbog toga zovu Zlatka. Ima druga koju zovu Tirolka i
koja je sva u tamnomodrim prelivima od kaljenog čelika; slova na njoj sitna i srebrna, a kao zaštitni
znak: slika deteline sa četiri lista, i ona srebrna.
— Ne treba ti glavu lupati — navaljuje trgovac — vidiš pismo i sliku, djetelinu.
— Jà, jà! — govori seljak rasejano, a u sebi dobro zna da pismo prevari i onoga koji ume da čita,
a da slika opseni oči čoveku pa od onoga što gleda ne može da vidi ono što je u stvari.
— Jà, jà!
Svega toliko odgovara trgovcu, ali sam u sebi on neprestano govori, govori kosama koje drži u
rukama i koje su mu ispunile i vidno polje i sve misli i vezale celu pažnju, za koju je on u ovom
lažljivom i podmuklom čaršijskom mravinjaku sposoban.