Page 79 - Znakovi

»Znam ja to, znam«, govori on u sebi, »sve što se piše i slika lijepo je da ne može biti ljepše i —
sva ta ljepota traje dok čovjek ne kupi i ne plati, a onda počinje ono što nije lijepo, ono na čem svak
zarađuje a seljak gubi. Čuvam se ja ljepote i zlatom vezene jazije k'o guje u travi. Ali učuvati se ne
možeš! Ne zna oštra trava na Dikavama šta su slova i slike, nego traži kosu. A kosa? Bar to znam šta je,
nije mi ovo prva koju kupujem; dok je gledaš u dućanu ti bi reko sablja, bog dao, a kad je izneseš na onu
kletu visinu dikavsku, nasadiš na kosište, otkuješ i staneš da kosiš, ona se, rospija švapska, topi u travi
k'o vosak i nestaje pod belegijom k’o ledenica. Sve ja to znam!«
Tako govori Vitomir u sebi, pa opet kuca, čas jednom čas drugom kosom o kamen, i udarcima
hoće da ih natera da kažu o sebi istinu koja se krije iza šarene laže i nerazumljive pisane reči.
Zatim opet uzima svaku pojedinu i dugo je gleda. U zlatnim i modrim vijugama na kosi on »čita«
njenu sudbinu i vidi sav put koji je prešla dok je iz bela sveta došla do njega, seljaka sa Dikava. Vidi —
više sluti nego što vidi — rudnik iz kog je vađena gvozdena ruda, i nekakve peći u kojima je topljena, i
kovnice u kojima je dobila ime i oblik kose, i stotine ruku kroz koje je posle toga prošla, od fabrike,
preko trgovaca na veliko, preprodavaca u Beču i Sarajevu, preko reka i zemalja, vožena, nošena i
pretovarivana, dok nije preko Romanije i Semića na kiridžijskim kolima stigla u Višegrad. — I u svakoj
je ruci ponešto ostalo, svak je od nje nešto imao. Svak.
Sve to naslućuje Vitomir mutno i nejasno, ali živo kao fizički bol. A sad, posle svega, treba da je
kupi on i da se nosi sa njom do njenog ili svoga kraja; mora, jer drugačije biti ne može. »Ah, posustalica
svjetska!« — Vitomir gnevno udari jače kosom o kamen, tako da trgovac ponovo podiže glavu iza tezge,
i da i on sam, prenuvši se iz svog maštanja, zastade malo postiđen.
Posle dugog kucanja, premišljanja i oklevanja, najposie se reši za jednu od one dve kose. I to se
reši nekako odjednom, kao kad čovek u vodu skoči. Tada nastaje još duže pogađanje sa trgovcem. (To
zamori i samog trgovca, navikiog na beskonačno, ceremoniozno, neiskreno i uporno cenjkanje. I on će
večeras, kad dođe kući, umije se i sedne za večeru, sa dubokim uzdahom reći ženi ono što joj je toliko
puta rekao: »Ah, mučna je ova rđa seljačka; teža je njegova krajcara nego nečija forinta«.)
Kad najposle pazari i plati, Vitomir pojaše svog konjčića, na kome je doterao prodane jabuke, a
kosu zadene u prazne arare savijene na samaru, iza sebe.
Uz put je svratio i popio rakiju, porazgovarao s ljudima o svačemu pomalo, a najviše o kupljenoj
kosi. Častio je dvojicu kumova koji su navalili i traže alvaluk; i sam je popio jednu, pa i dve i tri više
nego obično. Sve zbog kose. A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga sela.
Mili konjčić, pripijen uz strminu, kao mrav. Vitomiru se bistri u glavi, a rakija mu nekako ne muti
pamet, bar tako se njemu čini, nego podiže klo-nulu snagu i hrabrost, izaziva svakojake misli, razapinje
mu grudi i hoće da progovori i propeva iz njega. Sad tek počinje da jasno gleda i dobro razumeva i sad bi
tek, čini mu se, mogao da lepo razabere zvuk kose i da razgovara sa trgovcem kako treba. A to uvek tako:
dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko
sebe, pa i sebe sama, a čim se izmakne iz one čaršijske vreve i teskobe i stane da se penje put Dikava,
sve mu postaje jasno, vraćaju mu se snaga, sigurnost i vera u sebe. Tada sve vidi i razume. Ali, idućeg
pazarnog dana sve će se ponoviti i neće biti ništa bolje.
Eto, to ga uvek ljuti i muči.
Ošine konja, pa se okrene i pogleda tu skupo plaćenu kosu koja ga je i danas toliko namučila a
sad je tu, vezana iza njegovih leđa, nerazdvojna kao venčana žena. A ko će pravo i potpuno znati narav
mrtvoj stvari? Ko zna da li je izabrao najbolju kosu? Ko zna da nije preplatio? Vidi izraz trgovčevog lica
u trenutku kad su pazarili, ali ne ume da ga odgonetne, isto kao što ne ume da pročita ime fabrike. Ko
zna da ona pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i naposle ostavio, nije bolja i tvrđa od ove, iako je ova
izgledala »glasnija« i »ljuća«. Sad je svršeno; za jednu se na kraju morao rešiti, ali sumnja ga muči
jednako i nagoni da se obazire neprestano i da s nepoverenjem, oštro i krivo, posmatra svoju kupovinu.
Okrene se nadesno, vidi joj mrku petu, okrene levo, vidi joj vršak, kao čeličan polumesec na
kome stvarni mesec, koji se upravo pomalja na nebu, ostavija blag srebrnast sjaj. A svaki put kad se
okrene, kaže svojoj novoj kosi po nekoliko reči koje su i ljubavnički nežne i dušmanski jetke.