Page 72 - Znakovi

SAN I JAVA POD GRABIĆEM

Sreda, pazami dan, posle podne. Vitomir Tasovac, sa sela Dikava, vraća se kući kolskim putem,
sve niz Drinu, ima pun sat hoda. Tu se hvata seoskog puteljka koji se spušta niz strmu planinu kao
konopac, i sve uz taj put, tri i po sata do pod Dikave.
Penje se strmom, iziokanom stazom, vodeći za sobom trbušata i kosmata konjčića pod samarom.
Jutros, u zora, kad je slazio ovim putem, mislio je na ono što je ostavio kod kuće, to jest upravo na svoju
ženu Jevdu i na svoja dva sina, Luku i Lazara. Žena mu boluje od nepoznate i teške bolesti, i to odavno,
a sad je već tako da nikad nije siguran da li će je na povratku živu zateći. Dan i noć ona puni kuću svojim
tihim jaukanjem; od tog jauka i čoveku tvrdom kao što je on život postaje težak, a njoj nije ništa bolje.
»Nebitnica joj došla, pa eto« — misli Vitomir — a ona ne umire. Nekakva tvrda života se desila.
Sasvim se pokvarila žena. Ne može sama ni fildžan vode da ustima prinese, a nalazi snage da jauče.«
Trošak je to i muka, sa bolesnikom a bez žene u kući. Da mu bar sinovi valjaju. Ali je stariji,
Luka, na svoju ruku, plahovit kao barut, a mlađi, Lazar, tup i temerut. Stariji valja celom svetu a ne valja
sebi i svojoj kući, a mlađi ne valja ni sebi ni drugom.
Na to je jutros, spuštajući se, mislio; a sada, penjući se, misli na ono što je ostavio za sobom u
kasabi.
Oko sebe poznaje svaki grm, svaku među i svaki plast. Pred skamenjenom nepomičnošću ovog
kraja u kom je oduvek sve na svom, istom, mestu, ona čaršija dole u dubini dolazi mu kao kolebljivo i
neverno more po kom je teško i zamorno plivati, a na kom nema stanka ni odmora. I što se više penje,
vazduh biva sve svežiji i misao bistrija, sve zagušljivija i nesigurnija izgleda mu čaršija u njegovom
sećanju; prosto teče i treperi kao voda na suncu, zasenjuje oči i vara pamet.
Eto, poslednji put kad je silazio u kasabu, to je bilo pre šest nedelja, o Đurđevudne, pazario je
kod Salomona Kamhija neke sitnice. Sad bi mogao kazati koliko je platio i pokazati sa kog rafa mu je
skinuo robu, tako sve dobro pamti. A danas, zaputio se opet u gazda-Salomonov dućan, a kad ono:
berbernica. »Ama, kad se prije promijeni?« kaže on sam sebi_ »Kao juče sam bio ovdje i kupovao sitne
eksere (nisam ni lud ni pijan!), a evo sad berbernica, i to neka gospodska, gdje se oficiri briju; sve im
sablje po duvaru izvješane.« I stoji u mestu, nit sme napred nit ume natrag, i trlja oči kao pred
snoviđenjejm. Drsko i podsmešljivo ga posmatra berberski šegrt; nema ga pedalj, a smeje se uzdržano a
bezobrazno i jako, da mu se sve onaj limeni tas u rukama trese.
Jedva je našao novi dućan. »Jest«, kaže gazda SaIomon, »preselili smo radnju i proširili.«
»Preselili?« misli seljak. »Tica gnijezdo ne može lako da preseli, a oni prenijeli ’voliki mal i robu dok
okom treneš. Pa kad to umiju, kako neće umjeti obrlatiti čo'jeka seljaka! »Proširili!« Kako su mogli
proširiti ako nisu zaradili? A kako će zaraditi ako ne na krivoj mjeri i ćoravoj mušteriji?« I gledajući sa
dubokim nepoverenjem ovu razastrtu robu, jasno oseća i tvrdo veruje da u tom »proširenju« ima i
njegova zakinuta krajcara, i ta njegova zakinuta krajcara leži mu na srcu, veća i teža od mlinskog
kamena.
Gleda gazda-Salomona, koji se zaista i u svom liku proširio, gleda ga i hteo bi da prema njemu
istupi kao oštećeni i verovnik, ali ne ume. Naprotiv, sada gazda Salomon postao nekako sigurniji i
drskiji. Nudi ti ono što on hoće da proda a ne ono što tebi treba da kupiš. Nameće mu neke besposlice i
mamipare, ogledalca, paunova pera i pištaljke od crvenog šećera: da kupiš, pa da kupiš! Seljak se brani
kao od muva. Hteo bi da istupi oštrije i samosvesnije, kao slobodan kupac od čije krajcare, na kraju,
zavisi i Salomon i njegovo »proširenje«, ne može, ne ume, nekako ne nalazi vidljiv izraz ni pravi oblik
za tu svoju nadmoćnost; naprotiv, snebiva se i bojažljivo-nepoverljivo smeška i miče brkovima. A gazda
Salomon, otkako se proširio, postao smeliji, neodoljiviji i zaista kao pametniji; s visoka govori, savršeno
nezainteresovan, pomalo gnevno i uvređeno. »Ovakve robe u Beču danas nema«, — kaže Salomon —
»ko ima oči u glavi taj ne može da ne vidi i mora da kupi, mora.«
To primoravanje vređa seljaka; ljuti se u sebi, ali se u licu jednako smeška i ne gleda mnogo na tu
razastrtu sitnu robu, jer neće ni pogledom da se obaveže, nego posmatra ispod oka rafove i fioke po