Page 68 - Znakovi

SNOPIĆI

Pognut i namrgođen, Ibro Solak je gurao svoja kolica i u raznim tonovima, različitim po visini i
modulaciji, vikao:
— Snopići, snopići!
To su ona čudna kolica bez rude, uska, dugačka i sa dva točka na sredini, kakva se viđaju još
samo kod sarajevskih hamala. Ta kolica hamal ne vuče, nego ih gura; odupre se sredinom tela o stražnji
deo kolica, povije se manje ili više, već prema veličini tereta, i kad ume vešto da rukuje kolicima, može
na njima da prebaci veliki teret, daleko iznad snage jednog čoveka.
Ibro je uzeo pod najam od udovice nekog hamala jedna takva kolica, i s njima odlazi svakog jutra
do radnje Pašage Zildžića. Tu dobiva dvadesetak snopića mekog drveta, tovari ih na svoja kolica i
počinje da vozi po strmim i krivudavim ulicama na periferiji severozapadnog dela grada, vičući s
vremena na vreme svoju jedinu reč (»Snopići!«), po kojoj ga znaju stanovnici i prolaznici tih ulica.
Pocepan, neobrijan, zapušten, sasušena tela, a nezdravo crvena lica i zakrvavljenih očiju, on
dodaje kupcima snopiće, ne gledajući nikog, ne govoreći ništa. Ponekad i sam unese nekoj staroj
mušteriji snopić u kuću, a ponekad stoji nem i nepomičan sa opuštenom pomodrelom donjom usnom i
večito dogorelom cigaricom na njoj, gleda ih kao da ih sve prvi put u životu vidi, i nemarno trpa u džep
papirne i metalne dinare. Što se džep više puni dinarima, to kolica bivaju lakša.
Pred veče se vraća i obračunava s gazdom. Ibrina zarada je: dinar od Pašage, a dinar od kupca —
po snopiću. A to znači trideset do četrdeset dinara na dan, već prema vremenu, prema slučaju i »pustoj
trgovačkoj sreći«, ali najviše prema raspoloženju, a Ibrino raspoloženje ne može niko predvideti, on sam
ponajmanje. Ono se, uglavnom, izražava u glasu kojim ponavlja svoj večito isti uzvik. A nema valjda na
svetu tako finog uha ni tako složene aparature koji bi mogli pohvatati sve prelive tonova i osećanja koje
Ibro unosi u tu prostu i prozaičnu reč.
— Snopići!
Viče Ibro čilo i brzo kad krene sa svojim kolicima, jer pre nego što pođe na posao on ispije u
mehani dva deci rakije, prva dva deci toga dana, koje će platiti od današnje zarade. Viče to, a misli
drugo. Te misli su, u stvari, mutna i nepovezana osećanja, beskrajna unutarnja objašnjavanja sa svojom
prošlošću, sa samim sobom i svetom oko sebe, onakvim kakvog ga on vidi.
Kad se pre pedeset i dve godine rodio u velikoj i imućnoj kući starog Solaka, na Bjelavama, niko
nije mogao ni pomisliti da će to dete ikad gurati tuđa drva na tuđim hamalskim kolicima po Sarajevu.
Ocu je bilo blizu šezdeset godina. Kuća puna sve same ženske dece; dvoje od prve, a četvoro od
druge žene. Tada se rodio on, sin i naslednik. Njegov dolazak na svet proslavljen je šenlukom koji je cela
mahala pamtila. Samo što topovi nisu pucali sa Tabije. A može se slobodno kazati da su mu i detinjstvo i
prva mladost bili slični stalnom šenluku. I u realku ga je upisao otac. Ali, valja pravo reći, za to Ibro nije
imao glavu. Ne da je bio gori i neposlušniji od drugih, ali nikako nije mogao da misli na ono što je
trebalo da uči iz knjige. Sve ga nekud dalje i više vuče misao. Napustio je školu. Rano je izrastao u
krupna naočita momka i upoznao život sa njegove površne, lake i slatke strane. I tada je provodio dane
između njihovog imanja u Sarajevskom polju i svih onih poslova i razonoda koje je Sarajevo oko 1910.
godine pružalo mladićima koji po tadašnjim shvatanjima nisu imali potrebe da uče školu ni da rade neki
određen posao. Otac je bio mek kao vosak. Nikog drugog ko bi ga zaustavio na putu kojim ide, ili poveo
drugim. A život nekakav nov i neobičan, kao tek stvoren za njega i njegove drugove, i u njemu sve
nadohvat ruke.
— Snopići! Snopići!
Da, sve je bilo, izgleda Ibri u sećanju, kao raskoš bez granica. I sve je raskošno brzo prošlo. U
proleće 1914. godine uzeli su ga u vojsku, a u leto te iste godine izbio je prvi svetski rat. Ibro je prošao
ruski, pa italijanski front, gde je i teško ranjen. Zatim je bio dugo kaplar, pa narednik »na kadru« u
Piliščabi, u Mađarskoj. To je bio život i težak i neobičan, ali opet raskošan na svoj način. I tako je
nekako sve i prošlo, kao u nekom tutnju, u piću, u kartanju, u veselju i silovitosti vojničkog života, kao u