Page 65 - Znakovi

— Kad mi je presuđeno? Po turskim zakonima, gospodine. I ko mi je sudio? Đulaga Maglajlić,
Turčin k'o i moj aga ...
— Pa tri su prisjednika bila. Drugi je čovjek Ante Perišić ...
— Jeste drugi, ali nije čovjek nit je ikad bio.
— Pa dobro, treći je bio Srbin, Kosta Ćuk.
— Srbin je, gospodine, bio i Vuk Branković, pa izdade cara na Kosovu.
Povjerenik nije mogao da sadrži osmejak koji mu blesnu više u staklima naočara nego na
usnama.
— Zar tako, Simane?
— Bolje bi bilo da nije tako, ali tako je.
Što je Siman više padao u vatru, povjerenik je sve mirnije i veselije stavljao primedbe i izazivao
Simana da govori.
Pošto ga je tako zaobilazno dobro ispitao, Herman se morao uveriti da se i ovde radi »o jednoj od
Simanovih fantazija i alkoholičarskih podviga«, ali je ipak rešio da ga pritvori dok ne prođu ove
svečanosti i ne odu visoki gosti. Sumnja se, naime, lako useli u glavu carskog austrijskog policajca.
Zapravo, ona se i ne useljava, jer je uvek u njoj i gotovo uvek budna, a kad malo pridrema, ona spava
samo na jedno oko i jedno uvo, i najmanji šum, manji od lepeta leptirovih krila, može da je pro~ budi; a
ako je niko nikako ne probudi, ona se s vremena na vreme sama budi od tišine koja joj se čini
sumnjivom. A kad je u sumnji, carski austrijski činovnik bira uvek ono što je povoljnije i si-gurnlje po
njega i njegov službeni interes, a teže i štetnije po osumnjičenog čoveka.
Vladin povjerenik se diže i dobroćudno saopšti Simanu da će dva-tri dana morati ostati kod
policije.
Siman se najpre bunio, a zatim je molio da ga
puste.
— Ne može, Simane, jer ti imaš, eto, običaj da istrčavaš pred visoke ličnosti, pa mogu se, ne daj
bože, carski konji poplašiti od tako krupna čovjeka, a tek onda ne bi valjalo. Ovako je bolje i po tebe.
Sve je lcao pola šala — pola zbilja, ali ipak 5iman je odležao tri dana i tek po »nadvojvodinom«
odlasku pušten.
Tako se svršila i ta poslednja od Simanovih obmana, a on je živeo dalje još crnji, ogorčeniji i
zapušteniji. S vremenom, dodijao je svakom živom sa svojim večito istim pričama o zeinlji i trećini, o
turskim agrarnim zakonima i austrijskim uredbama, koje je znao napamet i citirao sve po imeDu, broju i
datumu. Svi su ga smatraii za nesrećnog i propalog čoveka, koji je poremetio pameću zbog zemlje i sad
samo o tome. može da govori, i svi su bežali od njega čim bi počeo da priča i pokazuje pocrnele
ispresavijane presude i rešenja, molbe i prizive.
A valjalo je živeti, pa ma i prosjački. I zato se Siman, za nevolju i s vremenom, navikao da ćuti
0 onom što je njegova glavna i najmilija misao i da gudi uz gusle ono što ljudi voie, traže i
plaćaju. U tom svom pevačkom posiu sve je više zazirao od glavnih ulica i kafana, gde sada dolazi nov
svet, a kretao se po zabačenim mahalama na periferiji varoši.
Međaleko od Sarajeva, u tesnom i krivudavom kanjonu Miijacke, na glavnom drumu koji vodi iz
Sarajeva na istok, stoji Kozja ćuprija, lep i velik kamenit most na jedan luk.
Ma desnoj obali reke pored toga mosta ima stara
1 poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom,
sa štalama i kovačnicom pred kojima uvek ima putničkih kola i konja. A na drugoj obali, u strani,
stoji bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke.
Tu sarajevski esnafi često održavaju svoje teferiče, tu, od aprila pa do oktobra meseca, izlaze
pred veče mnoge sarajevske bekrije da posede na zelenu i hladovitu mestu pored reke, uz rakiju i svirku
ili pesmu, i to one najteže bekrije koje, ko zna zašto, privlači upravo ovakvo mesto bez vidika, u sklopu
strmih bregova, na kom sunce rano zalazi i docnije izlazi.
Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali