Page 62 - Znakovi

I otišao je niz strmu i dugačku avliju. A učitelj
je krenuo na policiju da i tu stvar prijavi, kao što je dostavljao i sve ostale što bi čuo i video.
Kapija na crkvenoj porti bila je zaključana, ali se čulo kako oko crkve nešto rade i kako se
dozivaju žene koje čiste i peru. Da ne bi svratio pažnju na sebe, Siman nije kucao, nego je otišao do
Đuiaginog hana da tamo popije kafu i sačeka vreme kad će moći neprimećen da uđe u crkvu.
Idući put hana zamišljao je živo kako će uvrebati trenutak i zavarati pogled klisara i sakriti se
negde, pa makar i pod sam vladičanski sto; kako će u trenutku kad carev amidža stane pred ikonostas i
prekrsti se (jer, »i oni se krste!«), kako će tada odjednom izići, pokloniti se, zavapiti onako kako piše u
molbi.
— Vaše visoko carstvo ... u niskoj podanosti! ...
Tada će mu pružiti molbenicu. A zatim neka bu-
de šta će biti, neka ga hapse i gone kud hoće. Glavno je da će carev amidža saznati sve što ovi
sigurno od njega kriju, a što on zna — to ne može car da ne zna. Neka znaju carevi za Simana i njegovu
pravdu!
U tim mislima došao je pred Đulagin han, ali nije stigao da sedne na jednu od onih klupa koje su
tako masne i uglačane da se ne vidi od kog su drveta, kad ga predusrete Vaso Gengo, zvani Vaso
Policaja.
Taj Vaso bio je visok čovek, neobično dugih ruku i nogu, nekako sav raskliman, sa tankim i
obešenim brkovima na sitnom licu. On je odavno po službama, kao »carski čo'jek«. Najpre je bio momak
u pruskom konzulatu, zatim službenik u turskom ućumatu, nešto kao raznosač poziva po hrišćanskim
mahalama i zaptija u civilu. Nova, austrijska, vlast ga je zadržala u službi i nekoliko prvih godina
raznosio je pozivke kao i ranije, a od pre neki dan je pravi pravcati policajac u uniformi, sa sabljom u
crnim kožnim koricama, na kojoj je balčak od mesinga.
Otkako zna za sebe, Siman je poznavao ovog Vasu Gengu, a sada otkad »ganja« ovu svoju
nesrećnu parnicu, susreće ga često, pozdravi se sa njim i prođe, a nikad ne može u njemu da Tidi pravu
vlast i istinskog carskog službenika.
Sada mu je Vaso prišao na neki nov način.
— Šta ti tu radiš, Simane?
— Vala, ništa.
— Kako ništa?
Siman zausti da mu objasni da to »ništa« nije baš ništa i da je ovde ostavio sudove od mleka i
neke kotarice, ali mu Vaso reče oštro:
— Hajde sa mnom!
U tim rečima bilo je mnogo od onog nipodaštavanja i one drskosti kojom policajci zbunjuju i
razoružavaju kao nevidljivim udarcem one koje hapse.
Ni Siman nije bio čovek koji ne ume da se brani i prepire, ali dok je on pokušavao da se objasni i
da dobije objašnjenje — i sam je sa čuđenjem video da već ide sa policajcem ukorak, i da reči u ovom
slučaju nekako ne pomažu. A kako idu, tako se i njihov međusobni odnos brzo menja i biva sve
određeniji. Stvara se između njih nešto treće i novo, nešto što nije ni Siman ni Vaso Gengo, nego propis i
zakon, kao neka krivica i kazna, i to u obliku u kom za turskog vremena nije postojalo.
Idu naporedo, a svaki misli svoju misao. Bojeći se da ne izgleda dovoljno važan i strog, Vaso se
sve nešto namešta i mršti, a Siman usporava korak, gleda da uhvati policajcu pogled, i sve bi hteo
nekako da okrene stvar na bezazlenu stranu.
— Ama, da bijah ja svršio ono posla što imam ...
— Ne može — kaže čudnim i novim naglaskom Vaso — nego valja odmah do gospodina
povjerenika.
Siman, kome se čini da je opet našao svoju smelost i rečitost, zastaje i uvredljivo-familijarno
kaže:
— Idi ti, molim te, a ja znam gdje je gospodin povjerenik. Evo me odmah, kad ti kažem.