Page 57 - Znakovi

zove tvoje postati moje, kao što je i bilo.
— Ode ti, Simane daleko.
— Mogu ja danas da idern kud god hoću.
— Mooožeš ...
— Mogu, još kako mogu, Ibraga.
Ćutanje, u kome svaki misli svoje. Siman misli šta bi još mogao teško i uvredljivo da kaže ne
ovom svom Ibragi, koga on više ni za što ne smatra i koji, pravo govoreći, nije nikad ni bio neki naročito
rđav čovek ni težak aga, nego svim agama na zemlji i uopšte celom svetu koji je, kako se njemu čini,
sada svedok ovog vekovnog megdana. A Ibraga misli kako bi privoleo pobesnela vlaha da mu doz-voli
da nabere bar dve kotarice šljiva, da se od sramote praznih ruku kući ne vraća. I procedi to kroz zube,
kratko i obazrivo.
— Ne! — odgovara Siman. — Eno ti šljive, popni se pa jedi koliko hoćeš, neka ti je halal, ali
jednog ucrvka nećeš ponijeti odavde. Ne dam; hoću da te vidim kako se vraćaš sa praznim sepetima
odanle odakle si se uvijek vraćao sa punim. To mi je meram i to mi je, znaj, svima mojima mrtvima za
dušu, za četiri stotine godina.
Tu se Siman zagrcnu od siline svoga zanosa i ućuta. Ibraga samo steže jače vilice i odmahuje
rukom, ali kratkim, jedva vidljivim pokretima, koji prate nečujan unutrašnji dijalog.
Nastaje opet ćutanje. Ibraga gleda preda se, a Siman sav cepti i brekće i prelazi nemirnim
pogledom po svemu oko sebe.
— Pa kako ostasmo mi, Simane? — prekida aga čutanje.
— Ja dobro, Ibraga, a ti ne znam kako si.
— Ama, znam da si dobro, i neka si, šućur, nego šta ćemo sa šljivama?
— A, sa šljivama? Pa to se zna, onako kako sam ti reko: bilo pa nije.
— Ne more to, Simane, tako. Pametan si čo'jek; ne treba da ti govorim.
— I ne treba, vala. Nego, ja ću tebi kazati nešto, da ne duljimo lakrdiju. Evo kako je: četiri stotine
godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgovarati ko će koga
jahati za onih trećih četiri stotine godina.
Ibraga ne sačeka kraj. Diže se bez pozdrava i oproštaja i zaputi se svom čoveku koji je stajao
podaIje, uz konja, i oni krenuše odakle su i došli.
Agi se činila beskrajnom ta utrina koju je imao da prođe pre nego što nestane kmetu iz vida,
izgledala mu je mnogo duža nego kad je dolazio, iako je sađa išao nizbrdo. A Siman je gledao za njim,
žaleći u sebi što se tako brzo prekinuo razgovor koji ga je takvim zadovoljstvom cela ispunio. činilo mu
se da ni približno nije sve kazao i da je pun neiz-rečenih reči koje naviru u rojevima. Širio je ruke i prste
na rukama, nadimao grudi, zadržavajući u sebi sladak vazduh i izdišući ga glasno i polagano kroz
stegnute zube. Krivo mu je bilo što je nestalo age ispred njega, jer šta ti vredi da imaš i imanje i silu kad
je nemaš kome pokazati.
Te jeseni Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni polovine od voća i sena, kao što je zakon i
red i kao što je uvek dosad davao.
Ibraga je bio ne samo oštećen nego i teško uvređen Simanovim postupkom, i uvređen i uplašen
jer se Siman nije zadovoljio onom brukom u šljiviku.
Godina rodila, trećinu nije dao agi, a sve se dobro prodaje, jer vojska sve kupuje i plaća. U svom
zanosu, Siman je kupio jahaćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove
uzbune bilo je i odbjeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto. Samo mu je na tom
konju orma bila seljačka, više prtena nego kožna.
Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu,
nakrivivši kapu i zabacivši plosku sa rakijom za sebe. Projahao je kroz svu sarajevsku čaršiju, a zatim je
naterao vranca pred Ibragin otvoren dućan, gde je njegov aga, pognut i prekrštenih nogu, bušio rupe na
svetlim novim kajasima.
Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s