Page 55 - Znakovi

PRIČA O KMETU SIMANU

Sa pucnjavom kakvu dotad nije čulo bosansko uho, ušle su austrijske trupe 19. avgusta 1878.
godine u Sarajevo. Uz pucnjavu je išlo i sve ostalo: krv, leševi, preki sud, vešanje i streljanje, strah,
neslućeni likovi i nove uredbe i običaji.
Od toga se u mnogom čoveku mnogo šta potreslo i prevrnulo, i mnogo toga počelo da se menja
među ljudima. Tako je bilo i sa kmetom-seljakom Simom Vaskovićem, zvanim Siman.
Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa ženom i dvoje sitne muške dece, bio je u
blizini Sarajeva, odmah iznad Švrakinog Sela. Aga mu je bio Ibraga Kološ, sarač, sa dućanom na
Baščaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga. Da li zbog toga što je po naravi bio dobroćudan i
miroljubiv čovek, ili što sa svojim kmetom nije drugačije ni mogao, sve i da je hteo, on je bio strašljiviji
i obazriviji od drugih aga.
Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva »duševan aga«. U suštini, takav aga nije ni
bolji ni duševniji, nego obično samo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji
»sede kmetu za vratom« i čije bezdušne subaše isteruju sa kmetskog gumna i poslednje zrno samovoljno
odmerenog haka. Razlika je samo u tome što kod ponekog takvog age preovlađuje mudrost sitnih i slabih
ljudi. Tako je bilo i sa ovim Ibragom, Ali u večitim i nerazmrsivim računima između njega i njegovog
kmeta vladao je u osnovi isti princip,
strašni princip kmetovsko-aginskog odnosa, po kom čovek jede drugog čoveka koji za njega radi
trošeći snagu i sahranjujući sa svakom žetvom po jedan delić sebe u obrađivanu zemlju, bez ikakve nade
da bi se taj odnos, koji se stalno pogoršava na štetu kmeta, ikad mogao izmeniti.
Takav je bio Simanov aga i takva njegova dobrota.
Za Simana bi se opet moglo teško kazati da je rđav kmet, još manje da je dobar. Najtačnije bi bilo
kazati da je na svoj način — i dobar i rđav.
Drugi kmetovi nastoje da zagorčaju agi život i gospodstvo što manjom proizvodnjom, otezanjem,
zakidanjem i mnogim sitnim smicalicama kod davanja haka, to jest trećine od celokupnog prinosa žita i
polovine od voća i sena. Siman nije bio sposoban za takve stvari koje traže lukavstva, istrajnost i
uporstva. On je davao agi otprilike koliko mu pripada, ali je, odlučno odbijao da mu taj njegov hak
prenese kući, u varoš; isto tako, on nije nipošto hteo da agi »čini hizmet«, to jest da kao drugi kmetovi
radi na aginom poslu, kao kulučar, uobičajenih i obaveznih pet do šest dana godišnje. Uopšte, držao se
prema agi gordo i osiono i »provodio svoje«.
Ibraga je mogao da potraži načina kako da sabije rogove svome kmetu, ali je uvidio da je bolje
praviti se nevešt i primiti dobru trećinu, i strpljivo je snosio sitne ćudi svoga kmeta, smatrajući ih
manjom nevoljom i onim neminovnim zlom koje, kao senka, ide uz svaku dobru i korisnu stvar, pa i uz
kmetovski hak. I on je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća, praveći se da mu je to zabava i
zadovoljstvo, i nije nikad pozivao Simana svojoj kući na rad, tvrdeći da nema potrebe za to.
Tako su kmet i aga živeli bez većih trzavica — ćutljivi, ali nepomirljivi neprijatelji, vezani, kao
lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila.
Te jeseni kad je ušla austrijska vojska u Bosnu bilo je dosta aga koji su ostali bez trećine, jer nisu
smeli da iziđu na selo i da traže svoje, a kmet se nije javljao, nego je, koristeći se ovom zabunom i
iščekujući da vidi kakav će zakon »pod novim carem« važiti, zadržao i svoj i agin deo.
Ibragin slučaj bio je naročit. Njegov kmet je tu, pod rukom, na sat hoda od njegovog dućana, a on
je i dosad sam dolazio po svoj deo. Čim se malo smirilo i sredilo u Sarajevu, on je pitao i ozbiljne ljude i
nove vlasti, i svi su mu rekli da se u odnosu između kmeta i age ništa ne menja »do daljnjega«, da je
svako gospodar na svome, i da aga ima pravo da uzima i dalje svoj hak, kao i do sada.
Tako je Ibraga rešio jednog dana da obiđe svoj čitluk i uzme svoj deo šljiva, koju se te godine
rodile kao nikada, a zbog rata i promene još nisu bile obrane.
Prvi dan septembra. Sunčano jutro. U šljiviku na travi leži Siman, ruke zaturio pod glavu, nad
njim se modre i savijaju grane pune roda. Ne misli ništa, samo se smeška, jer ga od glave do pete