Page 51 - Znakovi

mu pokaže koliko je lud kad tako govori i još luđi kad misli da ima nekoga ko je toliko lud da ga sluša i
da mu veruje. Mogla je i želela je svom dušom da to učini, pa ipak nije nalazila snage za to. I kao ukleta,
morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela. I puštala je
svako veče da četkar izvodi pred nju kao pred najmljenog svedoka svoju maskaradu laži i nezdravih
tlapnji.
A kad on, zasićen i zadovoljen, legne i zaspi, ovako kao sada, ona tek onda potpuno oseti
izuzetnu težinu i nakaradni jad svoga položaja. Oseća se unižena, zgužvana i uprljana, kao da su o nju
otrli neke vlažne i nečiste ruke, a zatim je bacili u ovu mračnu dubinu. Pomišlja da bi trebalo da se brani
i spasava, ali ne vidi kako. I nesreće imaju svoje kategorije. U koju spada ova? Izgleda da to ne može da
se odredi. A ono što ne može da nađe mesta ni u jednoj od postojećih kategorija, treba svak da snosi sam,
jer tome nema leka. Jedan čovek, pogotovu jedna žena, mora u odbrani svojih prava i svoje ličnosti da se
osloni na druge ljude i na svoje pravo onakvo kakvo je formulisano u zakonima, ili bar u shvatanjima i
navikama društva. A na šta ona može da se požali u ovom prividno savršenom braku? Kako da kaže
drugima da je zlostavljana na izuzetno ružan i tako nepodnošljiv način, da mora da beži i da se spasava
ako neće da izludi i svisne od dosade, stida i gađenja nad njim i nad samim sobom? Kako da dokaže da
je život u ovoj čestitoj, bogatoj kući uz muža, pametnog, ljubaznog, sređenog čoveka — nepodnošljiv? I
zbog čega? Kako da to učini, kad ni sama pred sobom ne ume da se izrazi, kad ni ovde među četiri zida,
pred samim ovim kukavcem, ne nalazi snage da se odbrani i zaštiti? Zna samo jedno, da pati i da dugo
neće moći izdržati. Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća, kad je čovek nem od
gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi sa njim čine, tako da ne ume i ne može da brani svoje
pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca.
U ovim trenucima ona najčešće misli o bežanju iz ove kuće. Kao što se u detinjstvu, ovako u
toploj postelji i tami, mašta o fantastičnim doživljajima, velikim srećama i čudnim uspesima, tako ona
sada zamišlja kako bi i divno i strašno bilo napustiti ovu kuću i ovoga čoveka. Jednom odlukom i jednim
pokretom osloboditi se svega i zauvek. Oseća dobro koliko bi to smelo bilo, koliko bezumno i kako
strašno po nju i nerazumljivo u očima porodice i sveta. Uviđa da je to nemogućno i neizvodljivo. Pa
ipak, već minut docnije uhvati samu sebe kako opet zamišlja svoje bekstvo do u sitnice. U trenutku kad
nikog nema u kući, pobacati u svoj devojački kofer najnužnije stvari, samo one koje je donela, i okrenuti
leđa svemu. Prosto se vratiti u malu očevu kuđu na periferiji. Tu su pored oca još i najmlađa sestra i brat.
Ona studira filozofiju i piše stihove, a on je bolešljiv i ne voli da radi, ali lepo svira u gitaru i tako je
dobar da ima nadimak »anđelska duša«. Istina, otac je nabusit, čovek na svoju ruku. Istina, kuća je teška.
Posla mnogo i uvek ponešto nedostaje. Ali šta je to sve prema ovome ovde? Kao neostvarljiv san i
nedostižna sreća izgledaju joj sada sirotinja i kulučenje njenog nekadašnjeg života, kao nešto što se ni po
koju cenu i ni na koji način ne može postići kad se jednom napusti. Jer ona zna dobro da je otac ne bi ni
primio u kuću, da bi se našla sama, protiv celog sveta, da bi bekstvo značilo nelogičan i strašan korak,
isto što i samoubistvo. I žena sklapa oči čvršće i, budna, ipak uporno sanja i dalje svoj san o bežanju
očinskoj kući.
Sve su češći i sve duži bivali ti časovi bez sna, u kojima ona leži pored male humke zaspalog
čoveka, koji će prvom prilikom, u razgovoru sa gostima, kazati skromno, a samouvereno:
— Ko radi, taj ne zna šta je nesanica. Otkako znam za sebe, ja zaspim u istom trenutku kad
legnem, i ne pamtim da sam ikad išta sanjao.
Zna ona tu rečenicu napamet, kao i sve ostalo.
I dok to misli, mlada žena oseća bol u otežalim dojkama, bol koji raste, raste i nagoni je da
pritiskuje prsa obema rukama, ali tada se bol razlije po telu i ona guta jauk sa suzama. Mišići na bedrima
poigravaju tako da je njene rođene noge gone da ustane. Dušnik joj svaki čas poleće ka ustima i oduzima
dah.
Tako bdi i tako u neko doba i zaspi, kad je njen umor uveri da je uzaludno tražiti izlaz tamo gde
ga nema i da će sutra biti, bogzna kako i otkud, bolje, bolje ili bar drugačije.
A sutra je isto, i gore.