Page 49 - Znakovi

Budi je obično već sa svitanjem neki nemir u nožnim mišićima i dotle nepoznat bol što bridi u
dojkama koje su kao utrnule. Ali sa njom se budila uvek u istom trenutku i neka nada, potpuno
neodređena ali neizmerno bogata i velika do unedogled.
Nisu bili laki ti noćni časovi u kojima je žena ležala budna, ne znajući često ni sama pravo da li je
to stoga što ne može da zaspi ili što hoće da bdi. Pa ipak, oni su joj bili dragi, kao i ti trenuci buđenja, jer
su bili samo njeni, jedino što je bilo potpuno i isključivo njeno u sadašnjem životu.
Ali četkar je, eto, u poslednje vreme počeo i od tih časova da joj uzima ponešto za sebe. Jer
njegova strast da svojoj ženi priča i pred njom glumi, sve je više rasla, a časovi posle večere nisu mu više
bili dovoljni. Sve se češće dešavalo da gazda Andrija, oduševljen i uzbuđen sopstvenim pričanjem,
produži da govori još i kod ženine postelje.
Stvar počinje, kao uvek, u onoj niskoj fotelji. On čita naglas neki članak o neophodnim,
zamašnim reformama koje neko predlaže u narodnoj privredi, državnoj upravi, školi ili vojsci. A zatim
objašnjava ženi, sa rečitom ironijom, kako su svi ti ljudi ili plaćena piskarala, ili naivni profesori koji
misle da javni život preobražavaju teorijama i člancima.
— Nema tu muške ruke, draga moja, ja tebi da kažem. Nema muška da zaseče, hirurškim nožem
bez milosrđa! Bez milosrđa, razumeš?
Četkar to viče ženi, kao da je ona tvrdila protivno, i pokazuje dugačkom rukom kako se to seče.
Žena prati očima pokret njegove ruke, a zatim zaustavlja opet nepomičan pogled na njegovom
licu.
— Vidiš, to ti je isto ono u velikom što je kod mene u radnji u malom. Promišljenost, rešenost,
istrajnost! U tome je sve. I da mene, po nekoj zloj sreći, zovne kralj i da mi kaže: »Gospodine
Zerekoviću, takva je i takva stvar! Vi vidite kako stvari idu i dokle smo doterali. A slušao sam za vas kao
za jednog privrednika i pregaoca koji je počeo od malog, od ničega, i koji danas, hvala bogu... Pozvao
sam vas, dakle, da vam poverim našu privredu, da je reorganizujete, da spasete sve u poslednjem času, i
tako dalje i tako dalje« — ja bih se poklonio. »Neka me izvini Vaše Veličanstvo za slobodu i iskrenost«,
rekao bih, »ali smatram da ne bih poslužio Vašem Veličanstvu ni državnim interesima ako vam ne bih
kazao istinu: polumere tu ne pomažu. Sve se iz osnova mora menjati. Hirurški nož tu treba. Samo sa
vašim neograničenim ovlašćenjem mogu da se primim poverenog mi zadatka. Jer, treba to, pa to, pa to.«
Gazda Andrija izmahuje rukom, žena ide pogledom za njegovim pokretima, od kojih svaki
označava neku veliku reformu. Jer on je već primio poverenu mu misiju reformatora narodne privrede.
— Ne bih ja poznavao ni priznavao nikoga. Razumeš? Primio bih i saslušao svakoga, ali ne bi
kod mene bilo bolećivosti ni obzira. Ne poznajem ja nikakvih »olakšavajućih okolnosti«. Ko je neradin,
neispravan, nepouzdan — sečem mu glavu bez milosrđa. Dođe neko: »Aman, gospodine ministre,
nemojte, to je taj i taj — žena, sitna deca!« A ja hladan kao stena. Neumoljiv. I da vidiš ti kako bi stvari
za kratko vrem krenule drugim putem. Pamtilo bi se i pričalo kad je Andrija Zereković uzeo državno
kormilo u svoje ruke.
Pred ženinim očima dve čvornate i maljave ruke drže i snažno okreću to imaginamo kormilo.
Najposle, i ta se praska svrši. Dođe trenutak zevanja i protezanja. Oči se smanje i zasuze. Ali, eto,
sada se dešava sve češće da ni postelja ne donosi željenu tišinu. Pošto dovrši svoje dugo i zamršeno
spremanje, četkar ne legne odmah, nego sedne na kraj ženinog kreveta, podvije jednu nogu poda se i
nastavi da priča.
Na belim velikim jastucima od češkog platna ističe se ženina pravilna glava, sa crnom bujnom
kosom i modrim očima, a njen obnažen vrat i grudi koje iskaču ispod lakog pokrivača ostavljaju utisak
zdravlja, netrošene snage i mirne lepote. Ali gazda Andrija ne vidi ništa od svega toga, nego kroz ženu i
predmete koji je okružuju gleda u daleke predele svojih maštanja, pogledom kojim se tašti ljudi gledaju u
ogledalu.
Nekim stišanim i značajnim glasom, prateći sada svoje reči oštrim, prodirnim pogledom, gazda
Andrija, onako neodeven, nastavlja večerašnji razgovor.
— Niko ne zna do koje bih mere ja umeo da budem strog i neumoljiv. Da, da, mnogi mene