Page 45 - Znakovi

navici počeo da, za svoje zadovoljstvo, računa u sebi šta znači ova žena kao prinova i dobitak u svemu
onom što on predstavlja i što ima, misao bi mu stala, račun bi se pobrkao. On bi uviđao da dobra žena
zaista nema cene. To je prvi put u životu da on nešto ne može da sračuna tačno i dokraja. Ali bi nad tim
svojim nedovršenim računom sedeo dugo, ispunjen srećom i strahom, kao čovek koji ni sam ne zna šta
sve ima i kojega njegovo sopstveno bogatstvo može uvek prijatno da iznenadi.
Ženidba je u njemu pojačavala uživanja koja je dosad imao i koja potiču od rada, špekulacije,
društvenog položaja i sticanja, a pored toga zadovoljavala je i one želje na čije ostvarenje nije nikad
smeo ni da pomišlja i za koje je uopšte sumnjao da li su za njega ostvarljive. Ukratko, on je imao puno i
savršeno osečanje sreće kakvo ljudima njegovog kova daje jedan određen društveni red, kad mu svesno i
potpuno predano, svim silama služe. Pred njegovim unutarnjim pogledom produžavala se dotadašnja
perspektiva i otvarala nešto kao neslućeni raj potpuno uspelog građanskog života, u kome se na neki
mudar i tajanstven način susreće i miri ono što je željeno sa onim što je ostvareno, i ono što je dopušteno
sa onim što nije.
Jer, teško je shvatiti, a kamoli kazati, šta je značila za gazda-Andriju ova kršna žena, koju je
doveo jednog dana u svoju kuću, jednostavno, bez ikakva truda i rizika, i koja je, u stvari, bila kruna svih
njegovih dugogodišnjih napora, poniženja i odricanja.
Sad je mogao o prazniku da prošeta sa belolikom, ćutljivom, dobro odevenom, svojom ženom, da
je izvede u pozorište, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o ženi mogao da govori pred ljudima
slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem. (»Idem ja, tako, neki dan sa ženom..
»Kažem ženi: prođi me se, ženo,bogati...«) Oni koji su ga slušali kako izgovara ove bezazlene i
svakidašnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njima krila i kako je ta reč »žena«
bila u njegovom govoru dobrodošla poštapalica koja mu je dotad toliko nedostajala.
Sad je mogao sam sebi da kaže još mnogo više nego što ljudima može i sme da kaže. Mogao je u
tami da položi obe ruke na čvrsto toplo telo zaspale žene, da ih položi ma gde, tamo gde slučajno padnu,
i da kaže sam sebi: »Sve je ovo moje, od kose pa do nožnih prstiju, moje i ničije više!« Od tog osećanja
sreće šire se dimenzije sopstvene ličnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osećanja i slatko
zaspati uljuljkan njim.
Jer, treba znati šta je za ovog čoveka u toku dugih godiria rada i samo njemu poznatih muka i
odricanja značila žena, ili bolje reći misao o ženi. Gazda Andrija je bio, kao što smo već rekli, uzor od
savesna radnika, vredan i poslušan dok je bio mlađi, strog i, kako je sam voleo da kaže, pravedan kao
gospodar. Sve je kod njega bilo savršeno, osim njegovog spoljnog izgleda. Ni u kolevci nije bio lep, a
docniji život ga je doterivao na čudan kalup. Upravo, on je bio savršen tip ružnog čoveka. Na tankim i
kratkim nogama — snažan trup i dugačke ruke, a na isto tako tankom i nevidljivom vratu — velika
glava, zaturena i utonula među ramena. Poznat vam je taj primerak čoveka za kog se ne može kazati da
je grbav, ali kod koga ima neka greška u odnosu između glave, kičme i trupa, tako da izgledom i
držanjem ostavlja utisak grbavog čoveka. Sa godinama se ugojio i popunio, ali su mu noge i lice ostali i
dalje mršavi. Na licu gazda Andrija je imao jake i podsečene brkove, koji su samo delimično krili velika
usta sa kvarnim zubima u donjoj vilici, a sa suviše belim i pravilnim, ali veštačkim u gornjoj. Imao je
žute, mutne oči sa poslovnim osmejkom u naborima sa strana, oči koje su, čim bi se malo zaboravio,
postajale umorne i beskrajno tužne, nekako nelepo tužne. Ogolelo teme bilo je samo donekle pokriveno
čupercima pozajmljenim s obe strane. Stopala i ruke bili su nesrazmerno veliki, iskrivljeni i kvrgavi od
dugogodišnjeg rada i stajanja za tezgom. Ali sve je to bilo ublaženo načinom koji je gazda Andrija imao
u svom opštenju sa ljudima, u poslovima, kao i pri najobičnijem susretu. On je zaista bio čovek »koji
ima načina«, to jest koji pokazuje prema svakom jednu naročitu vrstu poniznosti koja laska sabesedniku,
a njega samog nimalo ne unizuje. On je siromasima i ljudima u nevolji umeo da da saveta, a bogatima i
uticajnima da kaže ono što ih u tom trenutku najviše zanima. Već godinama držao je on u svojim rukama
sve liferacije za vojsku, železnice i mnoge državne ustanove; ostajao je redovno pobednik na
licitacijama, a niko od konkurenata nije mogao ništa da mu prigovori.
To je bio način gazda-Andrije Zerekovića, i taj način prikrivao je sve njegove zaista velike