Page 44 - Znakovi

Andriji. To je bilo ono što je on tražio, zbog čega je i ušao u godine a nije se oženio, i što je sada mogao
sebi do dopusti: lepa, krupna, čedna i poslušna devojka. Utoliko bolje što je sirota. Uzeti sirotu a vrednu
devojku u kuću — znači osećati svakog dana još jedno zadovoljstvo više od svog teško stečenog
blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvećavati. Jer sticanje jeste, doduše, bežanje od sirotinje; ali da
nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A što se tiče lepote, te
snažne i trajne lepote koju je gazda Andrija smatrao drugim bogatstvom i do koje mu je bilo mnogo,
mnogo stalo — lepota je stvar koja niče i raste tamo gde slučajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih.
Samo što bogatstvo privlači sebi i lepotu siromaha, kao što hladni predeli vuku topal vazduh. To je jedan
od onih svemoćnih zakona u našim društvenim odnosima, a za te zakone gazda Andrija je oduvek imao
naročito razvijen pogled i smisao i, poznavajući ih dobro, on se pomoću njih, kao pomoću živih snaga,
uspinjao i na društvenim lestvicama i u svojim rođenim očima.
Bila je to jedna od onih udaja o kojima se priča ne samo u komšiluku i među poznanicima nego i
kod nepoznata sveta, jedan od retkih primera kako i skrovite vrline nalaze svoje priznanje i nagradu.
Iz svoje sirotinjske kuće u kojoj su nemaština i, još više, njen preki otac, živahne sestre i
bolešljivi brat, stvarali atmosferu večitih uzbuđenja i malih ali stalnih zategnutosti, Anica je prešla
odjednom u momačku, ali prostranu, mirnu i uređenu kuću toga muža koga joj je nepredviđena sreća
donela.
Za onoga ko ume da čita u stvarima, kuća gazda-Andrije Zerekovića bila je po rasporedu,
nameštaju i celokupnom uređenju nema istorija njegovog uspona od siromašnog, vrednog i trezvenog
kalfe do uglednog privrednika. Kao za mnoge često upotrebljavane reči, i za tu reč »privrednik« nije ni
danas tačno određeno ni potpuno jasno šta znači, ali ona se proširila u našem društvu nekako u vreme
teškog šegrtovanja gazda-Andrijina; on je od nje napravio cilj svih svojih patnji i napora, i sada kad je taj
cilj postigao, izgovarao je tu reč bezbroj puta dnevno sa nekom osvetničkom slašću kojoj je dublje
značenje i pravi smisao samo on znao.
To je bila starinska, ali lepa kuća na sprat. Po jednom starom dobrom načelu, ona je bila u blizini
radionice, ali ne u vezi sa njom. Tu je on stanovao u mladosti, kao samac, kod jedne dobre udovice koja
je držala celo prizemlje. Kad je udovica umrla, on je bio tek u mučnom početku svoga majstorskog
poziva, ali je od njenih rođaka kupio sve što je iza udovice ostalo i tako zadržao za sebe celo prizemlje
od tri sobe. Docnije, kad je radnja stala na svoje noge i gazda Andrija počeo da okreće paru sa veštinom
koju niko nije mogao da predvidi, a u kojoj su njegova skromnost i poniznost igrale najveću ulogu, on je
iskoristio priliku i od sopstvenika, jednog osobenjaka i poslednjeg potomka stare porodice, koji je živeo
na prvom spratu, kupio kuću za gotov novac. U svemu odmeren i razložan, on je ostavio bivšeg
sopstvenika da živi i dalje na spratu. Sve je bilo kao i dotad, samo što je sada on bio gazda, dok je
nekadašnji gazda postao kirajdžija, ali gazda Andrija se trudio da se ta promena odnosa što manje oseti.
Tako je sačekao i smrt starog osobenjaka. Tada je uzeo za sebe i gomji sprat, kupivši i sav nameštaj, koji
je bio težak i star, ali bogataški i ukusan. Tako su se razni stanovi, od samačke sobe pa do bogatstva
jedne dotrajale porodice, našli u jednoj ruci, ali se nikad nisu potpuno slili ujedno.
U tu kuću je gazda Andrija doveo svoju mladu lepu ženu. Tu su proživeli dve i po godine. Ni po
čemu taj brak nije odudarao od ostalih, ako ne po svojoj tihoj sređenosti i neporemećenom skladu. Istina,
dece nisu imali, ali ni to nije moglo da poremeti savršenstvo ovoga braka. Sve je išlo kako bog zapoveda
i kako svet zamišlja i očekuje. On je bio dobro primljen i cenjen među ljudima, član odbora Zanatlijske
komore i dobrotvor Trgovačke omladine. Ona je vodila onu veliku kuću u potpunom sporazumu sa
mužem, koji je znao sve što treba jednom domaćinstvu, odlazila je kod oca i kod sestara, od kojih su se
dve udale posle nje.
U novoj kući Anica se odmah u početku oslobodila i prolepšala. Njena lepota je sada dolazila do
svoga pravog izraza. Popustio je onaj grč koji je za vreme devojaštva držao stegnutim celo njeno bogato
telo. Razvezala se njena snaga. Pogled joj je postao blaži, bujna crna kosa dobila odsev modrog sjaja.
Ćutljiva, skromna a uvek jednaka, ona se kretala mirno i slobodno po kući, koju je preobrazila samim
svojim prisustvom koliko i svojom stalnom brigom i pažnjom. I kad bi god gazda Andrija po svojoj