Page 47 - Znakovi

uspesima, o svom nevidljivom ali velikom uticaju u trgovačkom svetu, o svojim doživljajima, planovima
i smelim namerama. Pri tom, on potpuno zaboravlja na nju, i ne želi i ne očekuje od nje ništa drugo do to
nemo i pasivno učešće, njeno živo prisustvo. A njeno beskrajno ćutanje očarava ga i zanosi, kao
razdraganog plivača mirna morska površina; ona ga nadahnjuje i nagoni da pronalazi sve nove i
neobičnije stvari kojima bi je mogao iznenaditi ili zbuniti.
Kako koji dan, njoj su ti razgovori sve neprijatniji i sve teži. Ni sama sebi neće da prizna koliko
je muče i zamaraju. Zbunjuje je njegov nov način pričanja, pun neodmerenosti, žestine, ironije,
ćudljivosti i nezdrave mašte, i toliko oprečan sa njegovim govorom i ponašanjem preko dana, na poslu i
u društvu. Vređa je kao suviše jaka svetlost ono njegovo večito »razumeš?«. Trudi se da ga gleda pravo,
ne trepćući, ali je to staje napora. A gazda Andrijini razgovori su rasli i pretvarali se u sve nove i smelije
monologe, u kojima je puštao sve više maha svojoj mašti i svome jeziku, i u kojima se cela njegova i
njemu samom dotle nepoznata ličnost, u sve čudnijim stavovima i sve novim prelivima, nadimala i
bleštala pred očima začuđene i pomalo uplašene ali nepokolebljivo mirne žene.
Posle večere to je bivalo redovno.
Anica uzme pletivo i sedne ispod lampe, a već strepi u sebi od njegovog neizbežnog govora.
Gazda Andrija zapali cigaretu, razvije jutrošnje novine i zavali se u fotelju. (On samo posle jela puši, i to
ovako raskopčan, bez kravate, u žućkastom kaputu od kamilje dlake, koji mu dopire gotovo do kolena.)
Nešto čita za sebe, a nešto ženi, naglas. A u vezi s pročitanim on raspreda svoja mišljenja ili iznosi svoja
sećanja, dok ga žena samo gleda preko pletiva i retko dobacuje poneku reč, koja raspaljuje njegovu
rečitost i odvodi njegovo pričanje na puteve i njemu samom dotle neslućene.
— »Ukazom Nj. Vel. Kralja... itd. — čita gazda Andrija — postavljen je za upravnika grada g. N.
N.«
— Vidiš, ovo je opet jedna greška. Ne ulazim u pitanje — čija, ali je greška. To je opet jedan od
onih sitnih i gladnih činovnika koji se savijao pred svim i svakim i bogoradio Jevreje da mu ne protestuju
menicu. I kako će on sada moći da bude ono što zaista treba da bude? Upravnik varoši u prestonici! Znaš
li ti šta je to?
Anica ga gleda. Nju zbunjuju ta stroga i prekorna pitanja i ne može da se navikne na njih, iako
već odavno zna da je kao odgovor dovoljan njen miran pogled, pun poniznog neznanja i blagog
ljubopitstva.
— Pa tu ima, bolan brajko, da se primaju visoke ličnosti, ugledni privrednici, razni stranci. A za
to treba načina. Treba biti besprekorno odeven, od-meren, uslužan, a dostojanstven. Ovo može, molim
lepo. A, ovo, žao mi je, ne može! I kraj! A sa činovnicima? Tu tek treba sigurna i jaka ruka. Ah, ne bio
im ja upravnik!
Gazda Andrija se diže iz svoje fotelje.
— Ne bi kod mene bilo zadocnjavanja, nereda, mita, ni izvlačenja. Razumeš? Išlo bi to kao sat, ja
tebi kažem, kao sat. Ko neće u red, napolje! Bez protekcije i bez obzira! Bez milosti!
Sa slašću ponavlja poslednje reči. Popravlja čuperak kose koji mu je pao na stranu, i pali cigaretu
koja se ugasila, seda ponovo u fotelju i nastavlja mekim, značajnim glasom:
— Pa, treba ići kralju lično na referisanje. I šta može takva beda od činovnika da kaže kralju o
stanju u varoši, o raspoloženju naroda? Može da se klanja, da sastavi pete i aminuje sve što se od njega
traži. A tu upravo treba čovek koji će da se isprsi — u danom trenutku, razumeš, u danom trenutku! — i
da kaže: »Vaše Veličanstvo, to ne može.« »Šta, kako ne može?« — »Ne može, Vaše Veličanstvo, tako i
tako, zato i zato.«
Gazda Andrija je opet na nogama, menja glas i pokrete, glumeći čas kralja, čas upravnika varoši.
U trenutku dok je bio kralj, ugasio je cigaretu. Sad je kraj sceni. Novine se čitaju dalje. Ženine igle
kuckaju jednomemo. Tako, dok ne dođe vreme spavanju.
Drugo veče gazda Andrija opet baca novine i spušta naočari.
— Eto, molim te, eto vidiš šta piše! »Ljubavne afere mladog trgovca pred sudom«. »Sin bogatog
trgovca pao je u ruke prepredene lepotice«. Vidiš ove slepce i bilmeze, Bože, bože, što sam ja u tim