Page 43 - Znakovi

ZLOSTAVLJANJE

Svi su se izjasnili protiv Anice. Ne samo komšiluk i poznanici i prijatelji nego, sa malm
izuzecima, i njena porodica. Njen otac je nije primio u kuću one septembarske večeri kad je odbegla od
muža, i docnije joj je poručio da u njegovoj kući nema mesta za besnulje-pobegulje koje »traže hleba nad
pogaču«. (Poslovicama se kod nas ubijaju živi ljudi na najbrži i najnepravedniji način.)
I zaista, niko nije mogao da razume zašto je Anica, žena Andrije Zerekovića, napustila jednog
dana kuću i muža. Za takav postupak nije bilo vidnog razloga ni razumnog opravdanja, ni u njenom
braku, koji je bio miran i uzoran, ni u životu sirote samice koji je vodila posle odlaska iz kuće. Njen muž
se držao mimo i dostojanstveno. Činio je sve što je mogao da je vrati, i tek kad je video da žena zaista
neće, pustio je stvar da ide svojim putem i zatražio razvod.
Duhovni sud je samo potvrdio opšte mišljenje. Brak između Andrije Zerekovića i njegove žene
Anice, rođene Marković, razveden je na štetu pomenute Anice.
Ona danas radi kao prodavačica u jednom velikom magazinu. Omršavela je i ubledela. Živi
životom usamljenih, odbačenih žena. Stanuje u jednoj sobici na petom spratu, ručava za tezgom, a
nedeljom ostaje kod kuće da se propere i okrpi.
Kad se kaže kakav je bio taj brak, odmah će se razumeti zašto je opšte mišljenje bilo protiv žene.
On je bio čovek koji je davno prešao četrdesetu godinu i imao je fabriku četaka. »Fabrika« je
možda malo suviše krupna reč. U stvari, to je bila jedna lepo uređena i dobro upućena radionica sa
dvanaestak radnika i sa jako razgranatim i sigurnim poslovnim vezama. Osim toga, gazda Andrija je
kupovao na veliko životinjsku dlaku svake vrste. Njegov kredit i ugled bili su odavno utvrđeni u
poslovnom svetu. Seljačko dete, on je sam, svojim radom, svojom štednjom i skromnošću postigao sve
što je imao: imanje, radnju i položaj. Istina, nije bio nikad naočit ni lep čovek, ali nije bio ni bez
dostojanstva i držanja koje odgovara njegovom redu ljudi. Bio je pažljiv i sladak u govoru, uredan i
probirač u odelu. Kao mlad kalfa proveo je dve-tri godine negde u Austriji, odakle je doneo ne samo
mnoga znanja nego i tamošnji uglađeni način opštenja sa mušterijama.
Ona je bila sirota devojka. Otac joj je bio mali činovnik nekog osiguravajućeg društva, upravo
ono što se zove inkasant i što označava ne običnog nameštenika, nego čoveka od poverenja i izvesne
umešnosti. U kući su bile još tri sestre i jedan brat. Anica je bila najstarija. Ćutljiva, visoka i krupna, bele
kože, bujne tamne kose i modrih očiju mirna pogleda, koji ne kazuju ništa od onoga što njena velika ali
pravilna i sočna usta prećutkuju. Jedna od onih stasitih i snažnih devojaka koje se stalno boje da razviju i
pokažu svoju lepotu i stide se oblika svoga tela, obaraju oči pred svačijim pogledom i, kad su u društvu,
pripijaju nogu uz nogu, grčevito stežu mišicama grudi, sve od neke bolne potrebe da se načine manje i
slabije nego što jesu, kad već ne mogu da prođu nečujne i nevidljive pored ljudi.
Kad im je mati umrla, Anica je vodila kuću, podizala mlađe sestre, školovala brata. To je bila
jedna od onih retkih žena koje umeju da budu korisne bez reči, koje ne traže podstreka u priznanju, ne
uzimaju posle svakog napora masku mučenice, i koje u svemu izgledaju dovoljne same sebi.
Nije redak slučaj u našim malograđanskim porodicama, gde je otac udovice sa mnogo dece i
malo prihoda, da se najstarija sestra, uzevši na sebe ulogu majke, potpuno žrtvuje, ostane u kući kao njen
dobar duh i »sahrani se« u temelje porodice. Takva devojka ostane bez svog ličnog života, izvan života
uopšte, začudo neiskusna i neupućena u sve što je izvan kuće. I dok mlađe sestre ili braća oko nje i uz
njenu pomoć žive i razvijaju se, i svaki prema svojim sklonostima učestvuje u svemu, u dobru i zlu, u
lepom i ružnom što život toga naraštaja donosi, ona ostaje po strani, od samog početka izvan struje
života. Po nuždi i po navici, takve devojke postaju bezlična, nesavremena stvorenja, neotporna prema
tuđim egoizmima, virtuozi nesebičnosti, uvek spremne na svaku žrtvu i uvek mučene osećanjem da nisu
dovoljno dale ni učinile. Pošto su ugušile u sebi, u samom začetku, prirodnu ženinu težnju za ličnom
srećom, one se žrtvuju za svakoga i svako može da ih iskorišćuje, ali nikome nisu dovoljne.
Po svojoj prirodi, i Anica bi doveka vodila kuću svome ocu, čoveku mrgodnom i preke naravi, i
razudala sve mlađe sestre. Ali njena vrednoća i njena snažna, skrivena lepota zamakle su za oko gazda-