Page 38 - Znakovi

potcenjivali i koga je žena sa prezirom napustila. Umro je več sutradan, rekavši mi posljednjim dahom:
»Gladuj, ali školuj se!« I ja sam ga poslušao. Školovao sam se, svršio gimnaziju i pravni fakultet, i
učinio nešto od svog života. A taj moj život, to je ovo; on je ceo u ovim koricama. Ja nisam u stvari živeo
nego gradio svoju biografiju. Sve što sam mislio, preduzimao i radio, nije bilo zbog mene i za mene,
nego zbog nje i za nju. Ona je pojela i popila moj život. Celog veka, verujte mi, nisam znao šta je
bezbrižan dan ni sladak zalogaj. Živeo sam bez alkohola, bez duvana, bez ženskog društva i drugarskog
veselja. Ostao sam bez svoje kuće i porodične radosti. Uzdržavanja i lišavanja đačkih godina produžila
su se kod mene i pretvorila se u religiju života, tako da ni posle, kad sam imao i mogao, nisam ni od čega
više okusio. Ali sam u mislima i u knjigama, a i u stvarnom životu, koliko sam to mogao, učestvovao u
svemu što je opšte i čovečansko, što uzdiže ljude i ulepšava njihovo postojanje na zemlji. I sve sam to
unosio u svoju biografiju. I koliko je moj život bio jednoličan i oskudan, toliko je moja biografija bila
bogata doživljajima, promenama, velikim događajima, smelim i sjajnim izgledima. Živeo sam s perom u
ruci. A sada, ja treba da ostanem i bez života i bez moga dela! Je li to pravo, pitam ja vas?
Gledao me je tužno, ispitivački, svojim sada ispranim, kao novim očima, i sve usrdnije i sve
življe postavljao pitanja, sam odgovarao na njih i tražio od mene da i ja odgovorim, odmah, jasno i
nedvosmisleno.
— Pitanje se postavlja: zašto se tolike knjige štampaju, dobre i rđave, važne i nevažne, a moju
knjigu, koja znači život, niko neće da prihvati? Vi me upučujete na izdavače, na urednike časopisa. Ja
verujem da i ne slutite koliko je taj savet uzaludan i — svirep. Jer, svi su oni protiv mene i, što je još
gore, protiv moga dela. I to nije jedan i — nije slučajno. To je zavera, gospodine! Da, da, prećutna i
podmukla zavera. Vama je to, izgleda, čudno i neverovatno. I meni je izgledalo iz početka. Zašto i kako,
mislio sam, baš protiv mene, skromnog, povučenog radnika, koji ne traži ništa za sebe, nego želi jedino
da izvrši svoju dužnost? U čemu je ta moja dužnost? Kod svih velikih i pravih filozofa i pisaca sveta
postoji ideja o veličini čoveka, o važnosti i lepoti njegovog poziva na ovoj zemlji, ali postoje i mračne
snage koje tu ideju suzbijaju i ruše gde god mogu. U toj borbi učestvuju, manje ili više, svesno ili
nesvesno, svi ljudi i sve ustanove ovog sveta. Toj ideji o veličini čoveka ja imam da dam svoj prilog,
svoju autobiografiju, koja je jedan argumenat više za veličinu čoveka i njegovog poziva na zemlji. To je
možda skroman prilog, ali samo ja mogu da ga dam; ako ja budem ućutkan i moje delo ostavljeno
zauvek u mraku, ideja o veličini čoveka biće za jedan argumenat siromašnija, i tu štetu neće nikad niko
moći popraviti ni nadoknaditi. Sad možda shvatate u čemu je stvar. I meni je trebalo dosta vremena dok
sam shvatio. Postoji zavera da se moj prilog, moj argumenat ućutka i sahrani. A vi me šaljete izdavačima
i urednicima listova! Pa svi su oni povezani. To je očigledno. Iz početka, dok nisu znali u čemu je stvar i
dok se nisu dogovorili, još su me primali. Dočeka me čovek lepo, ponudi da sednem, sasluša me; ja mu
ostavim rukopis na čitanje. Kod dođem posle nekoliko dana, a ono sasvim promenjena atmosfera. Taj isti
čovek nema za mene vremena, poručuje mi po činovniku da stvar nije za njihovo preduzeće, i vraća
rukopis. Zašto? Zašto, molim vas? I otkud takva nagla promena? Pre čitanja jedno, a posle čitanja sasvim
drugo. Uzalud ja pišem i navraćam ponovo, niko neće da me primi i sasluša. I kako se to ponavlja
godinama, uvek i svuda na isti način, meni je najposle puklo pred očima: pa to je zavera! Zavera protiv
moga dela, ali u stvari zavera protiv čoveka i njegove veličine. A možda je ovo moje skromno ali
originalno delo upravo onaj beočug koji nedostaje u dokaznom lancu te veličine, onaj sitni ali važni i
neophodni kamičak koji samo ja mogu da donesem, a bez koga će ta slika ostati zauvek nepotpuna?
Možda je to ono što se želi da postigne tom zaverom? Eto, sad ste posvećeni u stvar, sad znate što niko
sem mene ne zna: gde je i u čemu je ta zavera protiv mene. I sad ja vas pitam: želite li vi da budete na
mojoj strani, bolje rečeno na strani čoveka, ili na strani te nečovečne zavere?
Tu čovek od uzbuđenja skoči živo na noge; ustadoh i ja, ponadavši se radosno i uzaludno da
sudija ima nameru da se oprosti i da ode. Ali njegove oči postadoše mrke, pa blesnuše nekim gnevom.
Ruke, dotle, sklopljene u očajnički molitveni čvor, rasklopiše se, i teški, kvrgavi, kao kamen sivi kažiprst
desnice uperi se meni u grudi.
— To vas ja pitam i taj ste odgovor dužni da mi date. Da ili ne?