Page 35 - Znakovi

— Ne, ne! Naša sredina nema za to razumevanja.
U nas se mnogi ljudi žale na »sredinu«, i ne bez razloga, ali se žale toliki i tako mnogo i često, da
je reč »sredina« počela da gubi svoj smisao i da postaje opšti razlog svakoj nezgodi pojedinaca, otprilike
kao reč »satana« u srednjem veku.
Dok sam ja to mislio, nisam ni primetio da je čovek preda mnom napustio stav molioca i da je,
govoreći još jednako o sredini, upro prst u moje grudi, da me gleda i da mi govori kao da ima pred
sobom đaka koji ima sve uslove da bude odličan, ali sa svoje strane ne pokazuje volje i ne čini napora
koliko bi trebalo.
— Tu biste vi mogli i morali da pomognete, ne zbog mene, nego zbog stvari. Kad biste stvar
pročitali, vi biste se uverili i vi biste mogli lako naći i izdavača.
Potpuno otrežnjen, počeo sam da se branim. Ali sudija je govorio dalje tiho i sve upornije, kao da
želi da me svojim rečima prikuje za mesto.
— Ja vas molim da pročitate. Baš vi treba da pročitate. A posle, kad vidite o čemu se radi, ja sam
siguran da ćete sami tražiti puta i načina da stvar bude što pre objavljena. Jer, to je vaša knjiga; zbog
takvih ljudi kao što ste vi, ja sam je i pisao.
Najpre sam bio samo zbunjen, a zatim sam počeo sve više da se osećam nelagodno. Nije prošlo
punih deset minuta našeg razgovora, a mi smo bili daleko od onih prvih učtivih i snebivljivih sudijinih
reči »izvinite«, »oprostite što baš vas ...«, »ne bih hteo da vam...«. Iz njegovih očiju je, pored svega
učtivog, gotovo poniznog držanja bila neka strogost, hladna i prekoma. Izgledalo je pomalo kao da sam
ja negde nešto propustio, zaboravio na dužnost, i da sam već kriv što još ništa nisam uradio za štampanje
te knjige.
Tu nas je prekinuo i razdvojio jedan od domaćina i odveo me u veliko društvo koje je sedelo za
dugačkim stolom. Sudija se gotovo uvređeno udaljio i opet povukao u ugao, pored velike kaljeve peći, i
tu, između sivog zida i bledozelene peći, i sam siv i zelenkast, ličio je na oprezna ali živa pauka koji ima
veliku sposobnost za mimikriju. Ali pre nego što se odvojio od mene, dobacio mi je još jedan pogled,
dug, strog i značajan, koji je govorio nemim, zavereničkim jezikom, otprilike: »Sad znate ono što drugi
ne znaju i ne shvataju, pa prema tome znate i šta su vaše dužnosti i obaveze i kako je sve to važno,
ozbiljno i strogo, pa sad gledajte šta ćete i kako ćete, da se posle ne kajete.«
Dobroćudni, rumeni i punačni čovek koji je prekinuo naš razgovor pitao me je da li mi je sudija
govorio o svojoj autobiografiji, i svi su se ostali na to zgledali i nasmejali.
Ostao sam još neko vreme u društvu, ali dobro raspoloženje te večeri bilo je pokvareno. Ništa se
naročito ni teško nije desilo. Sitnica. Pa ipak sam se osećao nelagodno, kao kad čoveku nevidijivo sitan
trun uleti u oko.
Rđavo sam spavao i rano izjutra otputovao.
Nekoliko dana posle mog povratka u Beograd primio sam preporučeno pismo. I ne gledajući
poštanski žig, ja sam na prvi pogled pogodio odakle je i od koga je. U prvim slovima čudnog rukopisa
video sam čvoraste, sive, isprane sudijine ruke isprepletenih prstiju.
Sudija se — u pismu — čudi da još nema odgovora, ali veruje da sam pravilno shvatio važnost
njegove autobiografije i ne sumnja da sam sve preduzeo da ona bude štampana. Vi to možete, kaže, i vi
ćete zadužiti ne samo jednog skromnog i povučenog kulturnog radnika nego i potomstvo, ako ne budete
nepažljivi, kao što su toliki drugi, prema životnom delu jednog čoveka koji je samo prividno neznan i
nezanimljiv.
Uz pismo je bilo nekoliko listova hartije na kojoj je bio otkucan sadržaj autobiografije. To su bili
naslovi svih poglavlja. Prva glava, valjda opis rođenja autorovog, nosila je naslov »Nije se javila kometa
niti su pucali topovi, pa ipak ...« Dalje su se ređale glave pod sve čudnijim naslovima. »Obično
detinjstvo koje nije obično«, »Duh božji i ruka naroda«, »Istorija otkriva lice«, »Prvi zvuci tragedije«,
»Krv«, »Progone se nevini, nagrađuju krivci«, »Deo stradanja, mera veličine«, »Maske, maske«,
»Sloboda traži i nalazi svoje«, »Krv, krv«, »Tragedija sveta«, »Moj premeštaj«, »Obilić, koji nosi
drugačije ime«, »Od prolivene krvi počinje da se crveni svačiji put«, »Glas iz mraka«, »Bezimeni nosi