Page 34 - Znakovi

AUTOBIOGRAFIJA

To je bilo pre nekoliko godina. U severoistočnom delu zemlje, kao što se to kaže u
meteorološkim izveštajima. Bila je neka proslava, neka tristagodišnjica, jedna od onih kulturnih
svečanosti koje naši ijudi iz tih krajeva umeju lepo da organizuju. Sve je bilo dobro. Bez mnogo govora,
bez imalo dosade. Svečana sednica, koncert, zajednička večera. Osečao sam se prijatno, u nekom pomalo
uzvišenom raspoloženju. Prošlost, koju smo proslavljali, izgledala mi je jasnija i svetlija nego što je to
obično kod mene slučaj. Sadašnjost, topla, radna i lepa, oko mene razumni, preduzimljivi ljudi.
Budućnost, u svakom pogledu daleko iznad sadašnjosti. Kad god čovek oseti tako potpuno zadovoljstvo
sa sobom, sa svim oko sebe i sa onim što je bilo i što će biti, to predstavlja za njega opasan trenutak,
potpunu demobilizaciju onog najnužnijeg, minimalnog opreza koji je vezan sa postojanjem i
održavanjem svakog živog bića. U takvom trenutku pune euforije, kad osećate potrebu da prema svakom
budete i ljubazni i poverljivi, nailaze na vas neprimetne sitne ili krupne neprijatnosti.
U svom dobrom raspoloženju, razgovarao sam sa svakim, odgovarao na sva pitanja, prihvatao
svaku temu. U toku te večeri, već potkraj, prišao mi je čovek koga dotle nisam bio ni zapazio, izgledalo
je kao da je sad stigao. Pojavio se odnekud, kao ona trinaesta vila koju su, kako se priča u bajci,
zaboravili da pozovu i koja je sada došla da se sveti.
— Ja sam Nikolić.
I vi ste verovatno primetili da u nas ima takvih ljudi, naročito u manjim, izdvojenim sredinama,
koji vam kažu svoje ime kao da se radi o imenu neke opštepoznate svetske firme. »Ja sam Nikolić« kažu,
a izgovaraju to tako kao da je Nikolić jedan na svetu i kao da svi ljudi znaju, i moraju da znaju, bar po
čuvenju, to jedinstveno ime, iako niko od njih ne zna puni smisao i celu težinu toga imena.
Kako nisam pokazao ni čuđenje ni radosnog iznenađenja, preko njegovog lica prešla je laka i
stroga senka negodovanja. Stisnuo mi je čvrsto ruku, pogledao me značajno, poverljivo i malo prekorno.
Odmah me je povukao u stranu.
Bio je predsednik mesnog suda, sada u penziji. Sitan čovek, prosed, staromodno i gotovo
siromaški odeven, ali čist i dobro izbrijan. Dostojanstveno i tužno-svečano držanje, kao kod čoveka iz
građankog društva koji se sprema da vam izjavi saučešće ili da ga primi od vas. Velike čvornovate, već
staračke ruke, sive i isperutane, kakve se vide kod hirurga, mnogo prane jakim sapunom i oštrom
četkom. Uopšte, ceo čovek je bio, po boji kože, odela, kose i očiju, sivkasto-zelen. A te dve ruke bile su
uvek sklopljene, ili sastavljenih dlanova ili prepletenih prstiju, kao što je to slučaj kod ljudi koji uzalud
traže oslonca u svetu i, ne nalazeći ga nigde, hvataju se jednom rukom za drugu. Zeleno-plave bistre oči,
koje se naizmenično smeškaju i mrače. Oči kakve se vide kod manijaka koji svojim pogledom hoće
mnogo više da saopšte ono što nose u sebi, nego da posmatraju oko sebe i da saznaju nešto o onom sa
kim govore.
Hteo je, kaže, da govori sa mnom. Ima autobiografiju — tu je snizio glas i bacio strog i
nepoverljiv pogled na svoje sugrađane koji su glasno razgovarali u grupama, oko nas — i hteo bi da je
objavi. Obimno delo u kome je opisan njegov život, a taj život je pun zanimljivih događaja, putovanja i
susreta. To ide još od prvog balkanskog rata, u kom je učestvovao kao dobrovoljac. Otišao u Srbiju i
prijavio se. Tu je ceo prvi svetski rat. Tu su mnogi nacionalni i socijalni problemi, sve sa statističkim
podacima, originalnim tumačenjima i zapažanjima na terenu. Tu su i njegovi književni i naučni planovi,
koje nije stigao da ostvari ili uspeo da izda, zbog prilika i uske sredine u kojoj živi. Mnogi vrlo ugledni
ljudi izrazili su mišljenje da bi tu autobiografiju svakako trebalo podneti nekom izdavačkom preduzeću.
Čestitao sam mu i savetovao da stvar što pre štampa, ali on me pogledao kao čoveka koji ne zna
šta govori.
— Pa o tome sam baš i hteo da govorim s vama. Znate, u ovoj sredini to ne ide; nemaju ljudi
razumevanja.
U svom vedrom i druželjubivom raspoloženju, ja sam ga i dalje hvalio i hrabrio, izražavao nadu
da će ipak delo izići i mišljenje da treba svakako da iziđe.