Page 33 - Znakovi

Njeno mrtvo lice opet je jedva primetno živnulo. Da li se meni učinilo, ili je preko njega stvamo
prešao neki izraz čuđenja, nešto kao slab osmejak? Žena je, nastavljajući, zaista rekla:
— Da, čudno je to. Ali najčudnije je ono što se desilo noćas. Prva dva dana bolovao je miran i
ćutljiv kao uvek. Ni sa doktorom nije gotovo ništa govorio. Ali poslednje noći, pred zoru, dozvao me je,
uhvatio me za ruku, govoreći da je sve oko njega tamno i da je u toj tami neizdržljivo strašno. U sobi su
gorele sve sijalice. On je ponavljao da je tamno i strašno, i molio me da govorim, da mu pričam. »Sta da
ti kažem?« — »Reci nešto, ma šta, samo govori!« — I tako je neprestano ponavljao, jednako me moleći
da govorim. Bila sam iznenađena i zbunjena. Htela sam da mu pomognem, da ga utešim, stavila sam mu
ruku na čelo, ali reči jedne nisam umela da nađem ni da progovorim. Padao je na mahove u agoniju i
ćutao, ali čim bi malo došao sebi jednako je ponavljao, preklinjući me: »Govori, Paula, govori! Kaži šta
bilo, ma šta, samo reci nešto, reci!« — Tako sve do jutros, kada je izdahnuo. A meni se stegla usta i
zaista reči jedne nisam uspela da izgovorim, iako sam živo želela i iskreno nastojala da to učinim.
Gukala sam mu kao detetu i trljala mu ruke koje su stale da se hlade, ali reči, reči nisam umela, nisam
mogla da kažem.
— Čudno!
Rekao sam to u mučnoj tišini koja je odjednom nastala i koju je valjalo nekako prekinuti. I to je
bilo sve što sam, zbunjen i iznenađen ovim nastupom iskrenosti, našao da kažem.
— Da, da, čudno! — rekla je starica.
Oči su joj se smračile i kapci malo zacrveneli, ali suza nije bilo.
Sve je to trajalo svega nekoliko minuta. I sve je bilo rečeno stvarno i tvrdo, i nije ni po čem ličilo
na neprijatne intimne ispovesti. Onda se starica digla, nekako odlučno, i napustila me sa nekoliko
običnih reči svoje starinske učtivosti, koje nisu imale veze sa onim što je ovako neočekivano izgovorila,
sedeći nepomično u fotelji.
Tako se, posle nekoliko dana, i oprostila sa mnom, zahvaljujući mi istim formulama na dobrom
susedstvu i maloj usluzi onog dana. I otputovala je u London, sa obilnim prtljagom u kojem je negde bila
i urna sa pepelom njenog muža.
Ostao sam na stepeništu malog urednog hotela, u svesti sa slikom čoveka koji je u najtežem času
uzalud tražio jednu jedinu reč, kao kap vode u pustinji, i sa mojim nedoglednim razmišljanjima o životu
ljudi i o smislu i vrednosti reči. Posle nekoliko dana sam otputovao i zaboravio.
A te misli su, evo, sada odjednom preda mnom, iste i isto onako bez kraja i rešenja.
* * *
Iz mog unutarnjeg razgovora sa samim sobom trgla me i probudila nagla promena. Mrkozelena
brza reka predela počela je da usporava svoj tok, pa da tamni, i najposle se zgusnula u sive, krute mase.
Šum govora pored mene dopirao je lagano do moje svesti i bivao sve jači i razgovetniji.
— Beograd. Vidiš, vidiš, bogati. Kad pre Beograd?
To je govorio Demežan, koji nije bio ni prestao da govori. Gledao sam ga kako, i dalje govoreći,
skida i pažljivo sprema svoj uredni prtljag i otresito i bez pogovora doziva nosača kao da je oduvek tu i
samo njemu na službi. Zatim se oprostio sa mnom, kratko i sa mnogo brzih reči, uveravajući me kako je
potrebno da se jednom nađemo i na miru malo duže porazgovaramo.
Nosio sam svoj prtljag, u reci sveta koji je sporo napredovao ka izlazu. Ispod sebe sam video
Demežana kako u živom razgovoru sa nosačem brzo odmiče napred, probijajući se kroz gusto mnoštvo
ljudi, lako kao da su senke.
Ja sam napredovao teže i sve više zaostajao. Moj unutarnji monolog je umuknuo. Sporo me
prožima topli i bučni život beogradske stanice i polagano potiskuje i prekriva beskrajnu pustinju smrtnog
ljudskog ćutanja, koja je tako neočekivano bila iskrsla u meni.