Page 36 - Znakovi

nevidljiv teret sveta«, »Sa Hanibalom i Suvorovom«, »Tolstoj mi ide u susret«. I sve tako redom, do
poslednje glave, koja nosi naslov »Objavljenje«. Devedeset i šest glava, i svega osam stotina i šezdeset
stranica rukopisa!
Nisam znao šta da radim s tim pismom. Rešavao sam se da li da odgovorim, i kako da odgovorim
čoveku. Noću, u postelji, smišljao sam kako da otklonim od sebe tu autobiografiju, za koju još pre deset
dana nisam znao da postoji, koja je i danas nepotrebna i za koju, na kraju, ne mogu ništa učiniti, sve i
kad bih hteo. Odlagao sam iz dana u dan odgovor. Posle desetak dana stiglo je novo pismo. Počinjalo je
sa prekorom. Sudija ne zna šta da misli. Odbija od sebe pomisao da sam hladan i ravnodušan prema
opštem dobru i višim interesima naroda i čovečanstva, ali moje ćutanje ga primorava na pomisao da sam
kao i ostali, koje neće ni da pročitaju ni da pomognu životno delo jednog čoveka, koje je u najužoj vezi
sa događajima našeg veka i stradanjima čovečanstva. On to neće i ne može da veruje i stoga očekuje sa
pouzdanjem moj odgovor.
Šta sam mogao da uradim? Čovek je takav da sve dopušta da mu kažete, na sve pristaje lakše
nego na to da je »kao i svi ostali«. Glupo je to, ali je tako. I ne hoteći da budem »kao i svi ostali«, kao što
verovatno ni vi ne biste hteli, odgovorio sam kako sam najbolje mogao. Preporučio sam sudiji da svoju
autobiografiju pošalje izdavačkom preduzeću kod koga i sam radim, dao mu tačnu adresu, ime direktora,
i obećao da ću se interesovati za sudbinu njegovog rukopisa.
Za tri dana primio sam odgovor. Sudija mi zahvaljuje, ali on poznaje izdavačka preduzeća, sva su
jednaka, drže rukopise mesecima i godinama neocenjene, ili ih vraćaju nepročitane. Zla sudbina njegove
knjige i jeste u tome što većina ljudi neće da je pročita, a oni koji je pročitaju neće da je štampaju. To je i
prirodno, delo koje sadrži ne samo tragediju jednog života nego i tragediju jednog naraštaja i celog
naroda, mora i samo da ima tragičnu sudbinu. On se s tim odavno pomirio, ali on očekuje od izuzetnih
ljudi, njemu srodnih duša, da shvate i prihvate njegovo delo. Takvim čovekom i takvom dušom on
smatra — mene. »Vi to dugujete, ne meni, ne mom delu, nego samom sebi«, završavao je sudija svoje
pismo.
U meni je sad planulo pomešano osećanje gneva, kajanja i ogorčenja. Ljutio sam se na tog
nepoznatog čoveka, očigledno manijaka, koji ovako drsko i nasrtljivo pravi od mene svoga saradnika i
dužnika, a još više na sebe i svoju brzopletu ljubaznost. Isprva sam pomišljao da mu odgovorim i da ga
urazumim, ali posle sam odustao od toga i prepustio vremenu i ćutanju da izvrše svoje.
I vreme je prolazilo, a ja sam ćutao.
Da, ćutao sam ja, ali nije čovek sa autobiografijom. Pisma su stizala u pravilnim razmacima. On
me je u njima pozivao da se prenem iz mrtvila, molio ponizno i preklinjao, a zatim mi upućivao
ogorčene prekore, pišući mi: »Vidim da me napuštate i da idete sa većinom. To me boli i ogorčava, ali
me ne iznenađuje. Mračna i tvrda je moja staza i prirodno je da niko ne može dugo istrajati na njoj, pa ni
Vi.«
Nisam odgovarao. Već sam počeo da se privikavam na tu bedu koju sam tako neoprezno i
lakomisleno sam sebi natovario na vrat. Svako desetak dana pošta je donosila pismo, pismo na dobro
poznatoj sivoj i od starosti požuteloj hartiji. I ja bih ga, kao osuđenik, otvarao i čitao, ali jednoličnost tih
pisama počela je da me zamara i ja sam stao da ih čitam sve brže i površnije, preskakujući redove.
Posljednje koje sam primio bacio sam nepročitano među hartije. Dva dana posle toga upao je kod mene,
već u rano jutro, čovek sa autobiografijom. Sa malim starinskim koferom u ruci (dolazio je pravo sa
stanice), u zimskom kaputu davnašnjeg kroja, sa sivim vunenim šalom oko vrata on je ličio na rođaka iz
unutrašnjosti, na putnika iz XIX veka.
Dugo i pažljivo je svlačio jedno po jedno sa sebe: zimski kaput, kaljače, šal, rukavice, i sve to
razmeštao po sobi, kao da se sprema da zimuje kod mene. Zatim je seo i gledajući me pravo svojim
neprijatno upornim, dugim pogledom, izjavio da je došao »da najposle rešimo tu našu stvar«.
Osećanje neizvršene dužnosti i nepodmirenog duga, koje je u meni raslo sa svakim sudijinim
pismom, besmisleno i nelogično ali živo i mučno osećanje, poraste sada do straha, strah se odmah
pretvorio u stid, a stid u ogorčenje i gnev na ceo taj splet nerazumljivih i nezdravih osećanja. Ispravih se