Page 31 - Znakovi

REČI

Vi znate tu atmosferu. Hodnik spavaćih kola na liniji Zagreb—Beograd. Vreme: oko sedam sati
izjutra. Mesto: Stara Pazova.
Izišao sam iz mog odeljenja i tek što sam stao kraj pozora i bacio pogled na žute i nepravilne
površine uljane repice u cvatu, neko me je čvrsto uhvatio za rame. I već je govorio.
Milan Demežan, drug iz gimnazije. Sa njima se čovek sretne u deset godina jednom i onda je
obično u neprilici o čemu da govori i šta da kaže. Te neprilike u ovom slučaju nema, jer Demežan
govori.
Prosed, uredan, čvrsto građen, pažljivo odeven i dobro negovan čovek. Uvek nasmejan: zdravi
beli zubi i jake sočne usne. Siguran način nastupanja. U svemu tvrda i hladna građanska mera i
umerenost, dok ne počne da govori.
Koliko se sećam, uvek je bio takav, zdrav, ograničen, neopterećen mislima i nedirnut osećanjima,
praktičan, vedro samoživ i — strahovito govorljiv. Ta govorljivost kao da je bila izraz njegovog zdravlja
i uspeha, sastavni deo uprošćenog sistema pomoću koga je prolazio kroz život, tako nasmejan, uvek
zbrinut, uvek zadovoljan, prvo sam sa sobom a zatim sa svim oko sebe. I sve ono što je druge ljude trlo i
lomilo kao da nije taklo njega.
Ispavan, rumen i izbrijan, za glavu viši od mene, Demežan je govorio punim ustima i celim
plućima, o prošlosti, o sadašnjosti, o sebi, o meni, o svemu i svačem, glatko, veselo, bez stvarne sadržine
i vidljiva cilja. Govorio je kao što diše i hoda.
Čovek ga posmatra i sluša i pita se: kako uspeva da, toliko govoreći, ništa ne kaže? Kako mu se
ne oduzme jezik, ne izliže nepce i ne otupe prednji zubi! Gledam ga jedno kratko vreme, a onda mi sve
brže bledi pred očima, bledi, i više ga ne vidim, jer mi se njegovo pravilno lice čas izjednačuje sa
drvenim zidom vagona, čas se gubi u razlivenoj ravnici koju brzina voza pretvara u tečnu masu i goni
pored vagonskih prozora kao brzu mrkozelenu reku; slušam ga jedno još kraće vreme, onda gubim nit
govora, i njegove reči pretvaraju se u isto tako brzu reku zvukova bez oblika i smisla. I ja mislim na
drugo.
Otkud ovaj nepresušni slap reči? Čemu služi? Za šta bi se mogao korisno upotrebiti? Šta su
uopšte ljudima reči, šta bi trebalo da budu? Reči. Da, reči! I odjednom, po nekom čudnom zakonu
suprotnosti, one u meni izazvaše sećanje na davnašnji prizor. Gluv i slep za sve što me okružuje, ja sam
ga sada pričao sam sebi i tako se, valjda nagonski, tim nemim, unutamjim monologom branio ođ poplave
nepotrebnih, nasrtljivih reči.
* * *
Jedno vreme sam, u Parizu, stanovao u meni dotad posve dalekom i nepoznatom XVI kvartu.
Hotel građen krajem XIX veka, sa mnogo staiklenih vrata u raznim bojama, svuda sa bujnim
secesionističkim ornamentima u gipsu i drvetu. Po svom dekoru, jedna mala oaza rđavog ukusa, retka u
Parizu. Ali zato je sve u hotelu čisto i uredno i tako solidno da se ta neukusna unutrašnja arhitektura
gubila u toj opštoj solidnosti, kao da je jedan od njenih neophodnih uslova.
Gosti tog hotela bili su kao vetrom sneseni sa svih strana zemljine kugle. Tu je bilo i
skandinavskih studenata, i poljskih pijanistkinja u traganju za dobrim i uglednim profesorom i za brzom
slavom, i južnoameričkih emigranata, i ostarelih francuskih i stranih parova koji su se povukli iz života.
Takav jedan bračni par živeo je do moje sobe. Starac i starica, ljudi otmena izgleda, ali toliko
nesavremeni u nošnji i držanju da su više ulivali neko avetinjsko poštovanje nego što su izazivali
osmejak. Izgledali su kao živi modeli na nekoj pokretnoj izložbi kostima i naravi s kraja prošlog stoleća.
I što je najčudnije, to odelo na njima nije bilo pohabano ni sirotinjski dotrajalo, nego dobro očuvano i
negovano. A oni su ga nosili sasvim prirodno i neusiijeno, kao dobri glumci koji svoje pokrete
saobražavaju duhu i vremenu kostima koji imaju na sebi, i u svemu se držali kao da je ceo svet oko njih
isto tako odeven po modi od pre pedeset godina.
Ona je bila koščata, sasušena žena, a on pognut i uveo čičica sa živim crnim očima i srebrnim